Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Intervju

21. Septembra 2018.
 

Kad hobi postane posao (intervju sa Vladimirom Zupcem)

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Vladimir Zubac je jedan od retkih današnjih fotografa sa diplomom, čovek odrastao u umetnosti i oko umetnosti, u porodici i familiji koja je umetnost oduvek shvatala kao deo sebe. Novosađanin, Limanac…čovek sa mnogo talenata i jednom strašću…prema fotografiji. Čovek kojem je Mika Antić posvetio pesmu i bezbroj portreta… U redovima koji slede možete pročitati delove našeg razgovora koji je trajao skoro dva sata, a mogao je i još toliko jer je Vladimir beskrajno zanimljiv  sagovornik. Kažem, delove, jer da sam obradio ceo naš razgovor morao bi da izlazi kao feljton…

Preneseno sa: dotkomsite.com 

1973. godine – Vladimir Zubac i Živojin Miškov sleću na Tvrđavu – snimio Pero Zubac

  • PROČITAO SAM NEGDE DA SI ODRASTAO I RADIO U TELEVIZIJI NOVI SAD ? KAKO TO ? OBJASNI.

Moj otac je imao mogućnost da svoju decu često dovodi na posao… Trajalo je to od 1974-1975 godine do kraja njegovih mandata u toj kući. Provodivši gotovo svaki vikend i čitave školske raspuste, a kasnije i stručnu praksu, ozbiljno sam se vezao za tu kuću. Često su me očeve kolege vodile na snimanja i kući sam uvek vukao nekakve rolne filmova koje su odbačene u montaži. Vrlo mlad sam snimio jednu dramu za TVBG, sa sjajnim Borom Stjepanovićem. Kasnije sam u TVNS i radio, zahvaljujući Miloradu Crnjaninu, koji jedini nije zaboravio da ga je moj otac zaposlio i imao hrabrosti da mi da stalni honorarni posao u vreme kada su na našu porodicu bacali kamenje po ulici. Moj teča Andrija Marković Majtenji bio je jedan od onih koji su odredili gde će biti zidana i bio direktor te kuće do nesretne Jogurt revolucije. Dete sam te kuće u svakom smislu, ali to je sada davno prošlo vreme.

Jovan, Tito, Vladimir i Pera Zubac

Jovan, Tito, Vladimir i Pera Zubac

  • ZAŠTO SI IZABRAO FOTOGRAFIJU ZA ŽIVOTNI POZIV ?

Fotografija je uvek bila samo hobi, rano me je privukla i svoje prve fotografije napravio sam davne 1978. godine sa nepunih 9 godina. Početkom osamdesetih krećem i sa razvijanjem filmova, foto sekcijama i takmičenjima. Majka mi je kupila prvu monografiju sa temom istorije fotografije I to je dosta doprinelo mom interesovanju. Krajem sedmog razreda sam dobio važnije nagrade, nekako iznenada, pa je i škola prisvojila taj moj uspeh, poklonivši više pažnje mom talentu. Pravio sam pauze, tokom srednje škole i posle vojnog roka više me je zanimala televizija. Završio sam Karlovačku gimnaziju, smer organizator kulturnih aktivnosti. To mi je tada bilo zanimljivo, jer sam tu, ali iza scene, a ne na prvoj liniji fronta. Fotografiji se vraćam u trenutku kada sam smatrao da mi na televiziji više nema mesta i da je osam godina čekanja na pristojan posao u toj kući bilo sasvim dovoljno. Nisam hteo da se zapošljavam preko veza niti mi je na pamet padalo da se učlanjujem u SPS ili JUL zarad toga. Prihvatio sam prvi sledeći posao koji mi je ponuđen… bila je to Kulturno prosvetna zajednica grada Novog Sada, gde sam radio sličan posao u produkciji manifestacija, ali povremeno i fotografisao. Vremenom sam fokus potpuno prebacio na fotografiju i tako je moj hobi postao i posao. Tek nakon dosta vremena sam shvatio šta mi je sve dobro donela, u njoj nalazim svoj mir i ona mi omogućava egzistenciju bez partijskih piramidalnih guranja. Nisam tip za hijerarhije tog tipa nikada bio… niti sam ikada trpeo autoritete, posebno ne one lažne, kakvih je ovde i previše.

Miroslav Antić i Pero Zubac. FOTO: Vladimir Zubac, maj 1983.

Miroslav Antić i Pero Zubac. FOTO: Vladimir Zubac, maj 1983.

  • MORAM DA PRIMETIM DA SI DANAS JEDAN OD RETKIH FOTOGRAFA SA DIPLOMOM. DANAS SVAKO MOŽE DA BUDE FOTOGRAF… ILI IPAK NE ?

Diploma je došla slučajno, nisam nikada jurio za njom… ne znači mi ona puno. U nekom trenutku velikog umora i dramatičnih nerazumevanja sa gradonačelnikom i poslodavcima u Skupštini grada Novog Sada, upisao sam medijski smer na F@M-u a potom i master studije iz iste oblasti na FTN. Za doktorske studije, koje bih rado završio, ispunjavao sam uslove, ali nije bilo sredstava. Master diploma je pojela 10.000 evra i nije mi donela nikakav pomak u hijerarhiji državne uprave. Primam platu sa srednjom školom i to je to. Kod mene fotografija nikada nije imala veze sa školovanjem, osim u osnovnoj školi, gde je foto sekcija pomogla u nekim osnovama. Sve sam radio sam, kako i kada sam hteo. Učio sam osnove zbog onih ranih takmičenja na koja su me večito terali. Posle toga je sve nekako u hodu išlo, sam istražuješ i dopunjavaš “gradivo”, kao i drugim profesijama, praksa je tu veoma bitna. Kroz neko vreme formiraš svoj rukopis, što smatram veoma važnim. Preslikavanje klišea i tuđih mudrosti u gotovo svim oblastima je vrlo opasna stvar, a time su zatrpane pre svih upravo naše obrazovne ustanove. Nije svako fotograf ko uzme foto-aparat i škljoca i nema u svakoj fotografiji umetnosti, to su tek puka dokumentovanja trenutka ili neke situacije. Da bi neko bio ozbiljan fotograf mora da prođe neke ozbiljnije škole i da kroz praksu koriguje sebe, svoje mane i nedostatke. Još uvek postoji razlika između ozbiljnog fotografa i običnog građanina koji slika smartfonom. Na sreću…

Kemal Monteno 2004. FOTO: Vladimir Zubac

  • FOTKAŠ LI I DALJE SA ISTIM ENTUZIJAZMOM KAO PRE ILI BIRAŠ MESTO, VREME, SITUACIJU… ?

Ne dozvoljavam da mi fotografija bude obaveza. Zato negujem osnovnu platu sa poslom koji je potpuno van medijske priče. Radim ono što volim i što mi prija, obično sa umetnicima i prijateljima. Volim da beležim svakodnevni život na ulici i na mojim fotografijama su ispred svega ljudi. Povremeno snimim neko venčanje ili kakav sličan događaj, zahvaljujući tome mogu da dopunim budžet i obnavljam opremu. Iako se trudim da za teme biram sve sem politike, sporadično me se sete malobrojni prijatelji u toj društvenoj sferi i tada imam priliku da dopunjavam svoj CV sa temama naših političkih protokola. To ili ne traje dugo, jer me partijski dušebrižnici prepoznaju kao nepodobnog i brzo izbace, ili mi pak ostanu dužni, poput Skupštine grada Novog Sada, koja mi već deset godina duguje oko 10.000 evra. Niti se ko ikada izvinjavao, zahvaljivao, niti ko spominje dvogodišnju uzurpaciju moje imovine. Posle takvih aranžmana obično želite da se iselite iz grada u kojem ste rođeni… a zamislite tek šta se dešava sa entuzijazmom kada je fotografija u pitanju.

Dragana, Vladimir, Miloš i Pero Zubac, 1978. godina

  • ZNAM DA TI JE DOSADILO OVO PITANJE, ALI MORAM DA GA POSTAVIM. KAKO JE BILO ODRASTATI UZ POZNATOG I POPULARNOG OCA?

Bilo je svakako zanimljivo… velika privilegija i prilika da se vrlo rano predozirate kulturnim sadržajima. Nisam tip koji voli da radi na svojoj prezentaciji, niti sam tip za scenske nastupe. Nerviralo me je često, od malena te razvlače novinari i guraju mikrofon da recituješ očeve pesme… uvlače te u recitatorske sekcije i svi misle da si ti jako talentovan na tom polju. Ja jesam nafilovan našom poezijom taman kao da sam završio fakultet pre osnovne škole, ali nisam nikada tu temu osećao kao svoju, ako se to za poeziju sme reći. Pojaviš se sa porodicom na naslovnoj strani najčitanijih novina i onda nedeljama nemaš mira po ulici, jer te svi obaveštavaju da su te videli na trafici. Pa onda ta sladunjava predstavljanja naše porodične idile… Totalno smeće. Jedino ti te fotografije posle nekog vremena postaju sve draže. Nedavno mi je na radno mesto poznanik doneo naslovnu stranu tada veoma tiražnog jugoslovenskog časopisa “Nada”, objavljenu 19. novembra 1982. godine… Pero Zubac sa porodicom, u vreme dok je nade još uvek bilo. Uramio sam je i postavio na zid kancelarije.

Duško Trifunović i Pero Zubac – drže portrete koje im je uradio
Tomislav Suhecki, Panonija, 2004. godina; FOTO: Vladimir Zubac

  • BRAT TI JE PESNIK, MUZIČAR. ZNAM ZA NJEGOV BEND “PRKOS DRUMSKI”. JE LI ON VIŠE NASLEDIO LJUBAV PREMA PISANOJ REČI OD OCA ILI SI TI SVESNO BEŽAO OD TOGA ?

Ne znam za brata Miloša, to morate njega pitati. Nismo o tome nikada razgovarali. Ja jesam svesno bežao od toga, zaista od prvog dana. Osećao sam otpor na temu lične medijske promocije, najviše zbog očevih brojnih intervjua i nastupa, a pošto sam ja često bio uz njega, novinarima je večito bilo interesantno da i mene nešto pitaju, što sam oduvek tretirao kao besmislicu. Nema potrebe da zatrpavam društvo svojim mudrostima pored takvog oca. Tako  ja to vidim.

Pero Zubac sa unukom Milenom. FOTO: Vladimir Zubac, 2015. godina

  • KAKO JE TVOJA POKOJNA MAJKA IZDRŽAVALA SA TRI UMETNIKA U KUĆI ?

Naša porodica nikada nije spadala u neke klasične okvire, sve je bilo neobično i drugačije, pa tako i ljubav mojih roditelja. Majka nije imala veze sa racionalnim temama, takvi su uostalom svi profesori književnosti. Siguran sam da joj je takvo okruženje prijalo, ali ne znam koliko je ona toga bila svesna.

  • TVOJE DETINJSTVO JE PROTEKLO U BEZBROJNIM SUSRETIMA SA POZNATIM FACAMA. KO TI JE OSTAO NAROČITO U LEPOM SEĆANJU ?

Rekao sam da sam od ranog detinjstva overdoziran kulturnim sadržajima… Imao sam priliku da često budem u društvu naših naznačajnijih književnika, da putujem sa njima, da ih slušam dok govore na sceni… i dok dugo razgovaraju iza nje, u kolima, kafanama, hotelu ili tokom šetnje po gradovima koje smo posećivali. Na primer, Luko Paljetak je celu knjigu napisao u našem stanu. U najlepšem sećanju mi je ostao Miroslav Antić… otac i on su decenijama bili veoma bliski, ali to je već tema za poseban intervju.

Portret Vladimira Zubca. Autor Mika Antic, 1974.

Portret Vladimira Zubca. Autor Mika Antic, 1974.

NAGRADE ? VOLIŠ LI IH, PRIJAJU LI TI ?

Nisam nešto nagrađivan niti sam jurio za nagradama. Pored onih opštinskih, jednu značajniju sam dobio  maja 1983. godine, prvu nagradu na ondašnjem Pionirskom Zlatnom oku. U tadašnji FKK “Branko Bajić” poslao sam fotografiju detalja Carske palate u Sirmijumu. Dobio sam tada i treću nagradu na drugu temu, koja je bila vezana više za Novi Sad. Uvek volim da kažem da sam dve najznačajnije nagrade u svom životu dobio zahvaljujući Sirmijumu. Prvo je stiglo Pionirsko Zlatno oko… a potom i moja Nataša.

TVNS – Prag – Max Von Sydow i Predrag Babović. FOTO Vladimir Zubac

TVNS – Prag – Max Von Sydow i Predrag Babović. FOTO Vladimir Zubac

  • DA LI TREBA SRUŠITI SPENS ? JE LI ODSLUŽIO SVOJE ILI JE NEČASNO SRUŠITI JEDAN OD SIMBOLA NOVOG SADA ?

SPENS je simbol jednog vremena koje je favorizovalo opšti interes. I izgrađen je iz novca koji je dobijen samodoprinosom. Nisam pristalica rušenja SPENS-a, ne razumem predlagače takvih radikalnih poteza… jer istom analogijom možemo srušiti i Maticu srpskuPlatoneum, SNP ili Ujvideki sinhazi. Donose li profit? NE!!! Donose li profit u kulturološkom smislu? DA!!! Može se poraditi na njegovim troškovima i pametnijom politikom osnivača vratiti neke sadržaje u njega, posebno kulturu… odvojiti više prostora za umetnike, za to uvek glasam. Ali za one koji će da rade, kvazi umetnika imamo previše. Mogla bi cela ulica uz bazene da bude umetnička, svaki lokal da bude atelje i po koja galerija. Može umesto Dino parka da se izgradi akvapark uz postojeće bazene. Da imamo takav sadržaj u samom centru grada. Mogu solarni paneli da se postave, a uz njih i drugi sistemi koji će doneti uštede na duže staze. Ali, ko mene pita, sem vas?

  • KOLIKO SMO OMATORILI, A KOLIKO JE NOVI SAD NEKAD BIO LEPŠI I BOLJI ?

Najlakše je na to pitanje odgovoriti pesmama kao što su “Yesterday, when i was young”, “O mladosti” ili “Sve je lako kad si mlad”. Bio je lepši i bolji, jer smo bili mlađi… A bilo je i vreme po meri svakog čoveka. Toga nema već tri decenije i svima je sve jasno, ali je ljudima teško da priznaju da su prevareni. Pogrešnima su tapšali. 

  • UPIŠI SE U DOTKOMOV SPOMENAR. ŠTA VOLI VLADIMIR ZUBAC DA ČITA, SLUŠA, GLEDA ?

Nisam siguran da ću za života pročitati sve knjige koje imam u biblioteci. Čitam u pauzama, pošto radim dva posla neprestano. Nekada su to knjige prijatelja, nekada knjige poznanika, očevu i poeziju njegovih prijatelja. Često se vraćam Antićevim pričama iz Dnevnikove rubrike “Obično petkom”, publikovane su dva puta. Prvi put ih je štampalo sarajevsko “Oslobođenje” 1989. godine, po izboru mog oca… nešto kasnije je to uradio i naš Prometej. Poslednjih godina sam više posvećen monografijama naših i svetskih umetnika, trenutno je na stolu u kancelariji Dalijeva monografija, pre par dana sam čitao Lubardinu kod kuće. Počnem opet “Tvrđavu”,Meše Selimovića… onda uzmem male monografije Roberta Duanoa kojeg jako cenim. Njih često nosam sa sobom na put i uvek iznova uživam u Parizu prošlog veka. Što se gledanja tiče, sa RTV kućom odavno više nisam na Ti, zato mi je lakše da je preskačem. Gledam one kanale koji me opuštaju, Histori, Diskaveri, dakle, istorija i priroda mi prijaju. Uvek tragam za dobrim filmom i radujem mu se, posebno ako je Francuska kinematografija u pitanju. Što se muzike tiče, volim da slušam džez i klasiku.

  • POSTOJI LI NEKI UMETNIK KOJEM SE DIVIŠ ?

Teško mi je da odgovorim na ovo pitanje, mnogi umetnici do kojih držim su prijatelji moje porodice… Nije lako biti objektivan. Kod pisane reči je to svakako Miroslav Antić, ne samo kao književnik ili prijatelj koji mi je posvetio jednu pesmu i desetak crteža… već kao ličnost koja je u sebi čarobno preplitala više talenata, kao da je u njemu rođeno, ne znam… sedam ličnosti. Najviše sam uživao u njegovim dnevnim režijama, teatru koji je tako opušteno stvarao u svakom novom danu. To je istovremeno i tema kojom se kritika najmanje bavi, jer su za nju potrebni neposredni svedoci i savremenici Mikini. Za njega je zaista sve bilo vrhunska predstava i svaki novi dan bio je tema za sebe. Kod likovnih umetnosti tu je autoritet pre svih Milorad Mića Mihajlović… ali iz mojih fotografija posvećenim slikarima, grafičarima i vajarima videćete ko su umetnici čiji rukopis poštujem.

Vladimir Zubac

  • ZA KRAJ, KAD BI (KONAČNO) NAPRAVILI VREMEPLOV, U KOJI PERIOD LJUDSKE CIVILIZACIJE BI VOLEO DA ODEŠ ?

“Da ne budem preopširan u završnici, svakako ne predaleko… možda vek ranije. Film Vudi Alena ”Ponoć u Parizu” najilustrativniji je odgovor na ovo pitanje.”

 

 



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

57 engleskih riječi koje trebate znati za rad na računaru

Већином старији људи, али богами и млађи, па чак и они који завршавају факултете не могу да се навикну на рад на рачунарима је...
by Redakcija
 

 
 

Poezija Žakline Mančić

Žaklina Mančić   More   Pred osvit zore, nemirno more. Posmatram talase. Nervozno kvase krotko kamenje. Lupaju o stenje, ritmicno, ljuto. Daleko, napucini, Sunce se, čini, trudi da probije oblak. Nejak, izmučen z...
by Redakcija
 

 
 

Denis Kožljan: Avlija

Denis Kožljan   AVLIJA   dokaz jednog vremena, svjedočanstvo koje traje, “Prokleta”samo u stranici davnih dana, sadašnjost sadržana u zrnu kafe i kocki šećera, porušenih zidova, slobodom okupana, u ...
by Redakcija
 

 

 

Poezija Rijada Arifovića

Rijad Arifović   Šutnja   U sumrak na putu od pamuka sreo sam čovjeka koji je stihovima kovao sablje ukrašene čipkama riječima koje su mirisale na jabuke potapao španske lađe Ne rekosmo ništa šutnjom ispisas...
by Redakcija
 

 
 

Adisa Muhović: Čaj od dunje

Adisa Muhović   Čaj od dunje   Draga majko, voz je stigo u Njemačku i sa njim ja. Spavo sam sinoć na stanici, ali ne brini. Ljeto je i nisam nazebo. Znam da se sekiraš, ali nemoj, kad ti ja velim. Ovdje je sve no...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona