Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Intervju

10. Februara 2015.
 

Marko Mirković: Razgovor sa književnikom Velimirom Mladenovićem

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Razgovor sa književnicima: Velimir Mladenović: Književnost će promeniti svet

 

Mnogo mladih ljudi danas u Srbiji piše i čeka određenu afirmaciju. Iako ne dobijaju odmah dovoljno medijske pažnje, oni se ne predaju. Takav je i naš sagovornik, koji se nije predavao ni kad su mu vraćali tekstove koje je slao na konkursima, istrajao, i svojim čitaocima poklonio zanimljivu dramu “Drugi pored mene”, objavljenu prošle godine. Velimir Mladenović (http://velimirmladenovic.com/mediji/)  je pisac i profesor, mlad čovek, rođen 1989. godine u Smederevu, završio Filološki fakultet u Novom Sadu na katedri za Francuski jezik i književnost. Napisao je osam drama. Pisao je i kolumne, a 2013. je dobitnik Svetosavske povelje grada Smedereva i osnovao Udruženje “Kulturno nasleđe grada Smedereva”. Ovo je priča koja inspiriše.

 

 “Pisci su najbolji psiholozi”

 

 Kako je izgledalo Vaše detinjstvo? Kako je ono uticalo na napisana dela ?

 

Odrastao sam na periferiji Smedereva. Mnogo sam se igrao, mnogo sam vremena provodio napolju, naročito na ulici, mnogo sam se zaljubljivao i samopovređivao, smejao i plakao. Najviše sam voleo da čitam knjige, novine i da gledam televiziju. Takvo okruženje koje je identično bilo kao i kod većine ljudi iz moje generacije je obeležilo ono o čemu pišem na taj način što uvek pišem o jednom ali samo jednom gradu, o ljudima koji su u njemu, koji samo menjaju imena ali ne i osobine, pišem o nekoj deci i nekim svojim prijateljima, svojoj ulici, svom bolesnom psu, o svojim zabludama i odrastanju ljudi oko mene, o nekim neostavrenim snovima i željama i načinu da se daljine premoste. Pišem i o jednom istom školskom dvorištu i o jednim istim mirisima Dunava, parka sa magnolijama, o nasušnoj potrebi da se negde ode i o opijajućim mirisima povratka.

 

Kako se sećate prvih napisanih tekstova, da li su objavljivani i gde?

 

– Prvi moji radovi objavljivani su u školskim novinama dok sam još bio jako jako mali. Kasnije sam postao urednik tih istih novina, više za njih nisam pisao, ali od tada tekstovi izlaze u mnogim časopisima.

 

Kako ste se odlučili da u moru jezika, studirate baš Francuski?

 

Ne znam kako sam se odlučio baš za taj jezik i ne znam ni kada se to dogodilo. Učio sam i druge neke jezike ali sam se ipak odlučio za francuski. I danas učim gomilu nekih stvari koje nemaju veze sa onim što studiram na masteru i u tome je najveća draž. Taj jezik kao i neke druge koristim kako bih što više informacija prikupio, kako bih čitao na tom jeziku, slušao muziku, vesti, učio i sa nekim komunicirao. Nikada nisam pisao na tom jeziku osim nekih stvari za fakultet ili posao. Potrebno je mnogo vremena, strpljenja, ljubavi i živaca da se savlada neki jezik. To je permanentni proces koji se nikad ne zavrašava.

 

Koliko je po Vama važno za jednog pisca da poznaje filozofiju, psihologiju, istoriju umetnosti i književnosti?

 

– Najbolji psiholozi su zapravo bili pisci. Oni su se bavili pitanjima ljudske duše jer su možda bolje od naučnika umeli da posmatraju čoveka. Ako umete da slušate drugog čoveka to znači da ćete ga razumeti, a onda ćete moći o njemu i da pišete. Ne morate biti neki veliki naučnik da razumete neke probleme jer su oni vrlo slični i čovek kao takav je isti u skoro svim vremenima i epohama.

 

Šta mislite o jednostavnosti pisaca iz naroda, koji ovo nisu poznavali?

 

Najbolji učitelj za pisanje jeste čitanje. Međutim postoje ljudi koji jednostavno imaju dar za opažanje, koji uspevaju da vide ono što drugi ne mogu i ne žele. Postoji čak i izreka koja kaže: ”Vi tako dobro opažate, da ste sigurno pisac”. Ti ljudi koji nisu poznavali te društvene nauke obično su pisali o ljubavi, psihologiji i nekim međuljudskim odnosima. Ne možete na primer napisati dobar istorijski roman, a da prethodno ne naučite nešto što je vezano za tu epohu kojom se bavite. Ipak i pored talenta i inspiracije najbitniji je rad na samom tekstu.

 

Šta Vi čitate ?

 

Oduvek sam čitao jako mnogo, pa tako i sada. Čitam svakoga dana, nekada kad imam više vremena čitam i po nekoliko sati dnevno. Desi se i da nekoliko knjiga pročitam za sedam dana. Čitam knjige koje su vezane za fakultet. Redovno kupujem najrazličitije knjige, od romana do dramskih tekstova ili teorije. Čitam domaće autore i volim da budem u toku sa našom savremenom književnom scenom a čitam i strane prevode. Nekada skidam knjige sa interneta na stranim jezicima i takođe čitam. Volim da čitam i dela koja su vezana za istoriju, nemam nikakve predrasude i bukvalno čitam sve. U poslednje vreme i neki moji prijatelji objavili su knjige pa sam i u njima uživao.  Nove tehnologije omogićile su nam da ne moramo uvek da nosimo pun ranac knjiga već ih možemo staviti na “kindl” i čitati gde god se nalazimo. Čitam uvek pažljivo i sa olovkom u ruci. Nekad, ako je knjiga moja, podvlačim i dopisujem neke svoje misli pored pročitanog teksta, često zabeležim u svesci neke misli, ideje, nepoznate reči, istorijske činjenice.

 

Da li ste se tokom Vašeg intelektualnog sazrevanja ugledali na nekog profesora ili osobu iz života?

 

Na mene su najviše uticali moji roditelji, potom moji prijatelji iz detinjstva i sa fakulteta sa kojima se družim i sada. Oni su tu i uradiće nešto što sam ja obećao a nikad nisam uradio. Oni su da me kriitikuju i kažu kada sam zaista preterao.

Uticale su i knjige koje sam čitao, novine koje sam kupovao, ljudi sa kojima sam razgovarao, mnogobrojna putovanja, ali i profesori od prvih školskih dana pa sve do sada. Uticali su i nečije misli, saveti, prekori i ljubav osoba sa kojima sam bio u vezi. I sve te priče su zapravo priče i o njima bez obzira na to kako će biti ispričane.

 

“Drugi pored mene” ili sučeljavanje sa samim sobom

drugi-pored-mene

Šta je bio osnovni motiv da stvoriti jednu ovakvu dramu pisanu poetičnim jezikom, sa likovima pored kojih često prolazimo i sudaramo se na ulici ali ih ne primećujemo?

 

Vodio sam se nekim razumnim instiktom i želeo sam da napišem jednu kratku, pitku priču o mladim ljudima iz mog ali i iz našeg okruženja. Njihov život ili to čime se bave nije ništa neobično, odnosi među likovima takođe nisu ništa mnogo specifični ali su svakako zanimljivi jer se ljudi danas u njima prepoznaju. Oni mnogo govore ali malo kažu, mnogo žele ali ništa zapravo ne rade na tome da te svoje snove ili težnje realizuju. Svi misle da o onom drugom znaju sve a zapravo ne znaju ništa, nikome nije ni stalo da sagovornika bolje upoznaju. Lako osuđuju, još lakše se ljute. Sagovornika ne gledaju u oči dok govore i uvek misle da je za njihovu sudbinu kriv ili odgovoran neko drugi.

 

Da li to znači, da je ovo pesimistička drama?

 

Mnogo puta sam to čuo i od čitalaca tekstova ali i od ljudi u svakodnevnoj komunikaciji. Moj način pisanja i razmišljanja nije pesimistički. Mislim da ne mogu da govorim ili pišem bez nekog cinizma, pa čak i humora. Tekstovi deluju pesimistično ali ako se dublje zagledate u njih videćete da mnoge stvari ili situacije nisu toliko tužne, nisu ni smešne ali su za podsmeh. Čak i kada se lik u delu nasmeje ja ostavljam čitaocu da se zapita zašto se taj lik nasmejao, da li je taj osmeh iskren ili samo je tu radi dosade. U iskrenom osmehu ima odobravanja dok je smeh kao takav često samo negodovanje.

 

 I tu se krije optimizam, zar ne ?

 

Ne možete živeti bez nekog optimizma jer će vas onda svakodnevica ugušiti a sa druge strane ne možete ni živeti tako što nećete realno sagledavati situaciju, događaje i iskreno, pa nekad i ako treba i vrlo bolno o njima govoriti sebi u lice, ali i drugima. Ljudi ne vole iskreno da govore, često nisu iskreni ni prema sebi ni prema drugima i kada čuju realno razrešenje neke situacije misle da je govornik pesimista. Voleo bih da mogu, u ovakom okruženju, da imam više optimizma i da me neke moje prognoze i intuicija  prevare, ali to se sve ređe dešava.

 

Tolstoj se jednom naljutio jer su u “Ani Karenjinoj” u svakom liku tražili prototip, da li Vama smeta želja ljudi da saznaju sve detalje o likovima u drami i kako se borite sa tim?

 

Svi mi volimo da čitamo knjige u kojoj se nalazi neki lik, možda i više njih, za koga možemo da se vežemo. Ne moramo da ga podržavamo niti da negodujemo njegove postupke ali je bitno da postoji nešto što će nas vezati za tog lika i po čemu će biti upamćen posle pročitanog dela. U ovom komadu ni imena likova nisu toliko bitna, oni i jedni druge retko, skoro nikad, ne oslovljavaju pravim imenom, svi su slični po karakteru ali ne do neprepoznavanja. Čitaoce zanima šta me je konkretno iz života inspirisalo za određenu situaciju, a ja kažem da je to može vrlo lako da se vidi samo ako se malo okrenemo oko sebe. Ovo je priča o nekim osobina koje se nisu razvile već samo ostale u pokušaju.

 

Kroz Vašu poetičnu dramu, sve vreme nailazimo u govoru likova na ozbiljne filozofske teme o ljubavi, smrti… ?

 

Te teme su neodvojive od ljudskog bića i bilo kog književnog dela. Te teme su insprisale sve velike mislioce, umetnike, filozofe, ali i običnog čoveka. Svi mi sebi nekad postavljamo pitanja vezana za ljubav ili smrt, da li Bog postoji, šta je zlo i da li se sve dešava samo sada i nikad više, da li se ljudska sudbina ponavlja, ima li raja posle kraja ili da li smo svi zapravo rođeni mrtvi?

Pošto su u komadu svi mladi, adolescenti, ljudi koji žele mnogo, koji se prvi put suočavaju sa sobom ali i sa drugim osobama ili problemima, normalno je možda da te teme njih više opsedaju nego one koji su tu fazu svog života prošli ili preskočili.

 

Da li smo zaboravili na filozofiju mladih ?

 

– Ne mislim da je naše društvo samo zaboravilo na filozofiju mladih već je generalno zaboravilo na mlade. Mi danas nemamo emisije na televiziji posvećene mladima, vrlo malo knjiga se objavljuje koji su za mlade. O nezaposlenosti mladih ljudi retko se govori. Njima se ne veruje dovoljno i uvek mislimo da su mladi lenji i da ne žele dovoljno da rade , a vrlo malo imaju i šanse nešto da promene. Mladih se naše društvo seti na dan studenata i još par puta tokom godine. Retki su profesori koji obraćaju pažnju na mlade, koji ih pitaju koje i kakve knjige žele da čitaju i da li nešto čitaju uopšte. U poslednjim studentskim protestima vrlo malo ljudi je stalo na stranu studenata ili im barem ukazalo na to gde i u čemu greše. Ne sećam se da sam video da se neko obratio studentima i rekao im da je važnije energiju utrošiti na goruće probleme koje su važne za celo društvo a ne da se tolika snaga potroši za samo nekoliko poena. Ne sećam se da su se ti isti mladi pobunili kada je Raša Popov opljačkan. Samo sam video nekoliko rečenica na društvenim mrežama, malo su se svi začudili i za tri dana je sve bilo zaboravljeno.

Mladi treba da zaštite starije a stariji da ukazuju na greške mladih, da ih nauče ako mogu, da ih posavetuju jer su i ti danas stari pravili možda slične greške kad su bili mladi. Ovde svako gleda svoja posla, nikoga se tuđa patnja ne tiče i svako se bavi samo svojim problemima.

Dokle to bude tako, a biće još dugo u našem društvu, na stare ćemo gledati samo kao na stare a na mlade samo kao na mlade i neiskusne, na nekoga čije vreme tek treba da dođe, ako ikad i dođe.

 

Zanimljiva je jedna scena u kojoj Anica priča Milanu kako se loše provela na proslavi 10 godina od izlaska iz srednje škole, iz te scene možemo zaključiti da se recimo često javlja ljubomora na uspešne ljude, ali tada iskaču i neki neračišćeni računi iz srednjoškolskih dana, zar ne, kako vi gledate na to?

 

– Lepo ste to primetili, ta scena pre svega govori o jednom zanimljivom fenomenu i o tome kako se ljudi menjaju i da li se menjaju, da li se naša predstava o nekom čoveku menja sa godinama, i da li se promenila ta osoba ili smo se promenili samo mi. Ključno pitanje je da li druge menjamo samo ako promenimo sebe. U toj sceni ljudi su ljubomorni na uspeh jer je i sam sistem vrednosti poremećen pa i samo poimanje pojma uspeha. U tom i takvom svetu ljudi su ljuomorni i na slepog čoveka što ima psa vodiča. Nikada nisam shvatao niti razumevao ljude koji govore otvoreno o tome kako su uspešni jer nisam razumeo šta je uspeh. Po merilima ovog sveta glavna junakinja nikako nije uspešna, ona nema ni dete, ni firmu, ni mnogo novca, nema čak ni čoveka koji je voli, ali da ima samo ovo poslednje sebi bi bila veoma uspešna. Ovo je ključna scena u delu jer posle ove proslave glavna junakinja neumoljivo odlučuje da ode. Ona nema snage da se bori protiv takvog sveta, ona ćuti i sve sakuplja u sebi, zato je sve toliko i boli. Ona ne razume svet u kome je najbitnije imati muža koji će za vas samo kupovati stvari, ne razume takve međuljudske odnose koji su do te mere površni da vi čak i ne želite ni u polemiku da uđete sa nekim. Ona misli da voli svog partnera ali i tu se vara, nesrećna je jer ni za koga ne može da se veže. Ona je svesna da čovek nije ono što ga okružuje već ono sa kim se sjedini, bilo da je to neka osoba, društvo, grad. . .

 

Da li bi se po Vama rečenica koju izgovara Marko “Ja o tome ćutim. Vidim svašta i svašta znam. Jednostavno neću da pričam o tome”, mogla primeniti na današnji položaj intelektualaca u Srbiji?

 

Ne mogu i dalje da odgonetnem kada su ti intelektualci na koje Vas asociraju ove rečenice zaćutali. Ne mogu i dalje da shvatim da ti intelektualci ne reaguju na veoma skaradne natpise po našim novinama, niko ne reaguje na sve jaču i prisutniju mizoginiju u našem društvu. Samo par profesora je reagovalo na to da su diplome sa kursa Britanskog Saveta izjednačene sa fakultetskim diplomama. Svi su se nekako pomirili sa tim situacijama kao da je to najnormlanija stvar.

Nama je najbitnije da budemo u trendu i da ceo svet čuje za nas tako što ćemo reagovati na primer na nešto što se dešava u velikom svetu i na šta je u tom trenutku usmerena pažnja. Mislim na Šarli Ebdo. Svi su reagovali i iznosili svoje teorije, prognoze, izjavljivali saučešća i bili tužni zbog nečega što do tog trenutka nisu ni znali da postoji. Kada se u našem komšiluku žena ponižava nikog to ne zanima, kada vidimo čoveka kako leži u parku samo okrenemo glavu, kada se deca, radnici ponižavaju mi mislimo da to tako treba. Mislim da nije svaki put bilo ovako i verujem da će posle ovakvog stanja doći i nešto drugo. Ne možemo imati budućnost ako sada ne ulažemo u nju.

 

Marko pripada onom stidljivom tipu muškaraca, koliko smo mogli da zaključimo, da li bi možda Aničin život bio drugačiji da je saznala da je njen drug zaljubljen u nju, iako joj on to često nagoveštava, više nego direktno, ali je i nesiguran i strpljiv?

 

Marko je stidljiv i neiskusan, ali je vrlo lucidan i on tačno može da vidi kada i zašto je pogrešio. U nekim drugim mojim komadima on se isto pojavljuje ali sada svojim drugarima govori i otvara dušu i kaže kako je u stanju da ’’ceo život sedi pored osobe koju voli, a da joj to ne kaže’’. On želi nešto novo i drugačije, ali nikako ne želi da krene od sebe niti da načini prvi korak. Plaši se da započne nešto novo, a nezadovoljan je i ovim starim. Život glavne junakinje bi možda bio malo drugačiji ali ona to tada nije mogla da zna. U jednom trenutku je njoj sve to postalo nevažno da je bila opsednuta samo jednom idejom, a to je odlazak,  zapravo beg.

 

Anica je takođe u toj sveopštoj zbrci, nesrećna, da li će udaljavanjem od problema uspeti da se izbori sa prošlošću koju ipak nosi sa sobom, ili će to biti nastavak sledeće drame?

 

– Ona je jedini ženski lik u delu, lik oko koga se ostali sakupljaju, ona ostale kritikuje, usmerava, ona je jedina i u bukvalnom smislu spremna na neku akciju. Žene su za mene u književnosti zanimljivije kao junaci. Muškarci i kada pate ne pate iskreno, žene i kad su spremne na akciju rade to iskrenije i strastvenije od muškaraca. Anica je željna neke ljubavi, ljubav kakvu priželjkuje već je nekada imala pa izgubila i sve radi da doživi pređašnje, ali da se ne vrati na staro. Ljubav je takva stvar da kad je čovek pljune ona obriše suze i pruži mu ruke da je ponovo uzme, a on je kune. Nekad je beg spas, a nekada samo pad. Mislim da beg od problema može da bude i rešenje samo ako na probleme zaboravite.

 

Koja kritika Vašeg dela Vam je nekako delovala najobjektivnije?

 

Zanimljivo mi je da slušam ili čitam komentare čitalaca jer se svako od njih veže za neki trenutak, rečenicu i situaciju koja je njemu jako bliska. Na taj način vidim šta je tom čoveku bilo važno, a šta ne. Najobjektivnije su one kritike kada vam čitaoci kažu da su oni neki od mojih junaka ili kao sto mi je jedan moj prijatelj  rekao da vidi kako ja namećem likovima ono što oni treba da kažu. Mislim da ja njima ne sugerišem ništa i da je poenta u tome da su oni sve sami sebi nametnuli.

 

 “Priče bola i ponosa” 

Price-bola-i-ponosa 

“Ne trudimo se dovoljno da sačuvamo istoriju”

 

Kako je nastalo udruženje ’’Kulturno nasleđe grada Smedereva’’ ?

 

Oduvek sam verovao u ideal individualnog aktivizma, tako sam naučio i tako sam vaspitan, pre svega od literature koju sam čitao i koju i sada čitam. Smatrao sam a mislim i sada isto da je najvažnije da reagujete na neke stvari u svom okruženju, da nešto učinite boljim ako možete, da stvorite takvu atmosferu da možete nekoga da izazovete ili promenite. Radio sam dosta na nekim projektima i knjigama vezanim za Smederevo. U jednom momentu, sada pre više od dve godine, dobio sam Svetosavsku nagradu. Profesor istorije dr Boris Stojkovski me je neposredno posle kontakitrao, čestitao na nagradi i rekao da je tada idealna prilika da nešto zvanično uradimo i da počnemo ozbiljnije da se bavimo nekim stvarima. Predložio mi je da osnujemo Udruženje, sam mi je predložio šta bi bilo lepo da radimo u narednih šest sedam meseci, takođe dao mi je neke kontakte. Našao sam se sa tim ljudima i za nekoliko dana sve smo se dogovorili. Profesoru sam i danas na tome zahvalan i šta god mi nije jasno ili imam neku nedoumicu prvo se njemu obratim. Iz tih kontakta su se rodila i neka divna prijateljstva, koja će, nadam se potrajati za ceo život.

 

Šta je cilj?

 

– Naš je bio cilj da se pre svega bavimo nekim stvarima vezanim za Smederevo, objavljivanjem knjiga, snimanjem filmova, pisanjem nekih novinskih članaka ili prikupljanjem Arhivske građe, organizovanjem nekih promocija, tribina i predavanja. Želeli smo i da što više ljudi čuje za neke događaje iz smederevske prošlosti. Nije nam do sada bilo lako ali verujemo da se trud isplati. To vidimo kada dobijemo neki mejl, kritiku ili pohvalu na ono što radimo.

 

Koliko danas vodimo računa da sačuvamo svoju istoriju?

 

U zemlji koja je u jako lošem stanju kao naša, mislim da, uprkos svemu, treba više ulagati u kulturu. Nemamo para za nove pozorišne predstave, ne snimamo dovoljno filmova godišnje, naša književnosti nije dovoljno prevođenja na razne svetske jezike, pozorišta su nam u lošem stanju. Uvek se u njima igraju slični komadi, samo oni koji mogu da privuku publiku. Ali ne čini kulturu jedne zemlje samo to. Nismo ni svesni kakva nam je arhivska građa u mnogim gradovima. Ne trudimo se dovoljno da sačuvamo našu istoriju. U godini obeležavanja stogodišnjice od velikog rata mi i dalje nismo imali neku valjanu studiju o Mladobosancima, recimo.

Sve ono što se danas zna o njima prepisuje se od Dedijera. Onda se bunimo kada neko hoće da se bavi revizijom prošlosti. Tom istom revizijom se bavimo i mi sami. Do pre desetak godina o četnicima se nije ni pisalo, a danas su u udžbenicima istorije gotovo izjednačeni sa partizanima. Osim  prof. Dubravke Stojanović nikog drugog nisam čuo da je o tome govorio. I o događajima iz naše prošlosti kojoj smo mi sami bili svedoci ne znamo gotovo ništa, a nema ni javnosti koja bi pokrenula neko važno pitanje. I danas ne znamo ko je ubio neke novinare, ko je ubio premijera Đinđića. To je jedan krug iz kog ne možemo lako izaći jer pre svega treba stvoriti generacije ljudi koji se interesuju za takve stvari. Treba da naučimo da vlastitu istoriju vidimo kao napredak, a ne da polako svi prihvatamo fenomen skuvane žabe. O materijalnim spomenicima kulture mislim da ne treba govoriti. Vrlo malo spomenika kulture smo obnovili, nove i ako podižemo oni su više na tom mestu simbolike radi i nisu monumentalni.

 

“Slučaj Dane Letica“

 

Koja Vas  je priča iz zbornika  najviše dirnula i zašto?

 

Pročitao sam oko sedamdeset priča koje su pristigle na konkurs. Vodili smo se pre svega činjenicom da je tema vezana za prvi svetski rat, da priča bude stilski ujednačena, da bude pismen rad i da priča naravno ima neku poentu. I priče koje nisu ušle u samu knjigu bile su sasvim pristojne, i teme su bile zanimljive, ali dešavalo se da neke priče imaju dosta gramatičkih grešaka, negde se jedna stvar ponavljala mnogo puta a u nekim delovima i sami autori su se zbunili. Nismo imali mnogo vremena da te sve priče prepravljamo jer i na ovim koje nisu imale takve propuste radili smo jako mnogo. Sada u knjizi ima 37 priča iz svih bivših jugoslovenskih republika. Priča ’’Slučaj Dane Letica’’ je zanimljiva jer sam i autorku priče neposredno po objavljivanju knjige i lično upoznao.

 

O čemu govori ta priča ?

 

– Priča govori o Danetu koji je posle proboja Solunskog fronta zajedno sa još pedeset i pet slepih ljudi koji su taj front preživeli osnovao naselje Veternik kraj Novog Sada. Nije imao muških potomaka i sahranjen je na Futoškom groblju. Njegov rođak koji je pre par godina živeo u Rimu je pisao autorki priče i zamolio ju je da se njegov grob proglasi za grob od izuzetne važnosti. Nikada to nije učinjeno, uprkos svim naporima autorke Slavice Zeljković iz Novog Sada. Pre nekoliko meseci autorka je poslala knjigu Danetovom rođaku (koji je i predlozio da se grobno mesto zastiti) u Rim, ali nažalost i taj gospodin je preminuo maja prošle godine. Ova priča može biti dobar primer da se i mi svi malo pozabavimo tim nezaštićenim grobovima iz Prvog Svetskog rata jer sam siguran da ih u našoj zemlji ima jako mnogo. Za to mislim da nije potrebno mnogo novca samo malo više volje.

 

Kažite nam nešto o Vašem narednom projektu i planovima za budućnost organizacije?

 

U narednom periodu nastavljamo sa promocijom zbirke priča ’’Priče bola i ponosa’’. Na našim promocijama koje su za sada odložene zbog zime imaćemo i predavanja profesora univerziteta. Uskoro pomažemo našim partnerima iz Beograda i Novog Sada da naprave Android apalikacije vezane za Smederevo. U planu do jeseni 2015. godine imamo da izdamo i jedan naučni zbornik za koji pišu i profesori univerziteta. Imamo i u planu da stipendiramo smederevske đake i nadamo se da ćemo sa našim partnerima do jeseni uspeti makar deo tog velikog projekta da napravimo. I dalje se bavimo sakupljanjem Arhivske građe vezane za Smederevo koju prikupljamo iz mnogobrojnih arhiva.

 10967883_10206087355286752_410681242_n

“Forme se menjaju, to ne treba da nas čudi”

 

Da li po Vama i koliko mediji danas obraćaju pažnju na mlade pisce i talente?

 

Mislim da uprkos svemu obraćaju pažnju. Imamo dosta štampanih medija, elektronskih. Ipak je danas najveće i najsnažnije sredstvo internet i tu ima mesta za sve.

 

Da li smo pored mnogobrojnih romana i kvalitetnih i kvantitetnih zaboravili da promovišemo poeziju, koja se itekako piše?

 

Smatram da je pisanje poezije vrlo intimna i lična stvar a ne toliko racionalno i promišljeno kao recimo pisanje romana. Pisac romana otrpilike zna da se obraća masama i nekoj široj čitalačkoj publici dok se pesnik najčešće obraća sebi ili jednoj osobi stvarnoj ili imaginarnoj. Forme se menjaju i ne treba to da nas čudi. To je najnormlanija stvar. Ljudi danas misle da ako neko ne piše sonete da nije dobar pesnik. Treba malo pogledati u istoriju književnosti i videti kako su sve ljudi stvarali poeziju i zašto. Za pisanje pesme sve može da nas inspiriše: dodir, glas, muzika, sećanje, neka rečenica, patnja kao takva.

Generalno mislim da se i u školama uče samo klasični pesnici, deci se ne nude neka nova tumačenja i ljudi slabo umeju da protumače neke stihove. Zato kasnije i izbegavaju da se poezijom bave. Mislim da je poezija danas možda i više prisutna nego ranije. Ako ne čitamo poeziju iz neke zbirke mi svakako slušamo pesme na raznim jezicima koje su prava umetnost. Pogledajte samo stihove: Leonarda Koena, Kejva…

 

U kojim žanrovima Vi najviše volite da se izražavate?

 

Za sebe pišem dosta. Nije sve to dobro niti vredno pažnje, ali smatram da ako ne zapišem nešto što sam video ili čuo, osetio ili što me je pogodilo, da će nestati. Tako uvek i biva. Najviše volim moć dijaloga, nekada kratke a nekada dugačke rečenice, zanima me način na koji lik ovom drugom nešto saopštava, zato me i zanima dramski tekst kao takav. Na način koji vam se neko obraća direktno možete videti sve o tom junaku. Zato valjda i u svakodnevnoj komunikaciji često zapamtim celu rečenicu kada mi neko izgovori.

 

 Da li će po Vama književnost moći da spasi svet?

 

Moć umetnosti je ogromna, čak i kada je sluškinja politike ili samo jedan od načina osvajanja slobode. Za početak treba razdovjiti umetnost od propagiranja nekog manifesta. Koliko god ljudi mislili da ništa ne može da spasi svet ja duboko verujem da književnost spasava svet baš kao što ga i menja. Ako imate generacije ljudi koji su odrastale na određenim knjigama, idelogijama, sentimentima videćete da se njihova razmišljanja u mnogo čemu poklapaju. Ako takođe imate generacije koji ništa ne čitaju i to se oseti i vidi. Kada je Gete objavio Vertera postojali su ljudi koji su želeli da se ponašaju isto kao on. Nekima je Niče bio važan i na njemu su gradili svoju ideologiju, kao na primer Mladobosancima. Oni su pored njega čitali i Zolu, Mopasana i to se vidi u njihovoj ideologiji, da ne govorim o većim filozofskim imenima. Svaka generacija ima valjda neke svoje omiljene autore i knjige i to je normalna stvar.

999017_10151642875262200_735154050_n

Nadam se da smo Vas na trenutak zaintrigirali i ohrabrili da i Vi zauzmete aktivan stav prema apatiji ovog društva, naoružate se perom i počnete da stvarate priču. Jer kao što Velimir kaže čitajte, pišite, jer književnost ima moć da promeni svet.

 

                                        Autor: Marko Mirković



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

TREĆA MEĐUNARODNA NAUČNA KONFERENCIJA “ETIKA BOSNE I HERCEGOVINE”

INTERNACIONALNI UNIVERZITET U GORAŽDU   TREĆA MEĐUNARODNA NAUČNA KONFERENCIJA “ETIKA BOSNE I HERCEGOVINE”     Goražde, januar, 2021. godine POZIVNO PISMO MOŽETE PREUZETI: poziv za konferenciju   Uvažene Koleg...
by Redakcija
0

 
 

Književni konkurs Udruženja nezavisnih pisaca Srbije

Književni konkurs za kratku pripovetku pod nazivom „357“ i sa temom: Šta nam to učini Kovid-19 ili, kako smo se mi s njim inatili?       Uredništva književnog časopisa „Književne vertikale“ i bibli...
by Redakcija
0

 
 

Una Mugoša: Kako je biti sam

Una Mugoša KAKO JE BITI SAM   Koračaš ulicom, samo sa svojom sjenkom, i u stopu te prati, i samo što je ne zgrabiš za gušu, i počneš da je daviš, i moliš je da te vrati.   Moliš je da se vrati, sa tobom, ba...
by Redakcija
0

 

 

Savez slijepih Crne Gore: AUDIO BASNE

AUDIO BASNE Savez slijepih Crne Gore je u aprilu 2020, na Dan knjige, pokrenuo aktivnost pod nazivom: Audio poezija. Riječ je o prilagođavanju poezije u audio formatu, koja je prvenstveno namijenjena osobama oštećenog vida,...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Anja Žujović: Cirkus

Ana Žujović     Cirkus     Dobro došli u cirkus! Karta je vaša. Koliko košta, Nebitno je sada!   Za tren, Za dva, Pojam o vremenu, Postaće san. I takav biće Vaš svaki dan! Dok kokice lete, A ža...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona
 
Secured By miniOrange