Prošle godine Kulturno nasleđe grada Smedereva objavilo je zbornik priča „Priče bola i ponosa“ posvećen stogodišnjici od izbijanja Velikog rata. U toj zbirci na prvom mestu uočili smo zanimljivu i neobičnu priču „Gete nije bio dovoljno Nemac“. Nakon čitanja priče, saznali smo ko je autor i uputili se u Vlasotince da porazgovaramo sa njim, reč je o profesoru i piscu Saši Stankoviću
Piše: Marko Mirković
Saša Stanković je rođen 1980. godine u Leskovcu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vlasotincu, a diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Nišu na Studiskoj grupi književnost i srpski jezik. Saša je uspešan predavač, pisac proznih tekstova, istraživač istorije svog kraja, a iza sebe ima preko dvadeset objavljenih bibliografskih jedinica.
O dečačkim stihovima i mikrokosmosu
U prijatnom ambijentu započeli smo razgovor o njegovim prvim književnim radovima i studentskim danima.
Avlija: Pisanjem se bavite od osnovne škole, gde ste tada pronalazili inspiraciju za Vaše radove?
Saša Stanković: Počeo sam u drugom razredu osnovne škole sa poezijom, što verovatno čini većina onih koji se bave pisanjem. Ti dečački stihovi govorili su o drugarstvu, igri, prirodi i slično. Sećam se da sam prvu ljubavnu pesmicu napisao u 5. razredu, a ona kojoj je bila namenjena pesma razbila mi je nos. Zato, volim reći u šali, da sam vrlo rano shvatio da ljubav može biti i bolna. Ali, to me nije obeshrabrilo i većina devojaka koje sam voleo dobile su na dar ljubavne stihove. Neke od njih te pesme čuvaju kao dragu uspomenu. Pred kraj osnovne škole počeo sam da pišem društveno angažovane pesme, npr. jedan stih je glasio ”komunista se danas crveni od stida”. Meni je književnost već tada bila ventil za ratno detinjstvo i burne političke događaje. Tada sam napisao prve priče sa temom iz ekologije, koje su bile i nagrađene, pa sam polako počeo da razmišljam o prozi.
Avlija: Da li češće pišete poeziju ili prozu?
Saša Stanković: Danas definitivno pišem prozu. Otprilike sa završetkom fakulteta i ženidbom, poeziju sam ostavio po strani. U šali kažem da je poezija za momke, a proza za muškarce. U suštini do promene je došlo nekako spontano. Čini mi se da ja u poeziji ne mogu više od proseka i da mi proza više odgovara. Mada izuzetno cenim istinske pesnike, kojih je, nažalost, sve manje, iako je došlo vreme kada svi pišu poeziju, kako je to vizionarski rekao Branko Miljković. Ponekad napišem stihove za školske potrebe ili poneku šaljivu pesmu na dijalektu, ali bez nekih većih ambicija.
Avlija: Studirali ste u Nišu na Filozofskom fakultetu, šta je obeležilo vaše studiranje?
Saša Stanković: U suštini sve ono što je obeležilo mlade u tranzicionoj Srbiji. Ako bih nešto izdvojio, to je druženje sa ljudima koji su mi slični. Stvorio sam neki svoj mikrokosmos koji su činile knjige, devojke, muzika i drugovi. Dobio sam priliku da uživo čujem omiljene bendove i da vidim pisce poput Dobrice Ćosića ili Matije Bećkovića. Tada sam najviše naučio o književnosti što je doprinelo da počnem sa pisanjem književne kritike.
Avlija: Da li je neki profesor sa studija posebno svojim savetima uticao na Vaš rad?
Saša Stanković: Bilo je dosta kvalitetnih profesora, kažem bilo, jer neki su otišli u penziju ili umrli. Izdvojio bih neke po redosledu kako sam ih upoznao. Na prvoj i drugoj godini bio je Branko Letić, koji nas je naučio kako da učimo. Njega su nam stariji studenti prikazali kao zlo koje hoda, pa je nas nekoliko brucoša počelo iz straha da prati sva njegova predavanja i vrlo brzo smo videli da je on erudita koji mnogo daje, pa s pravom mnogo traži. Pomenuo bih sadašnjeg dekana Gorana Maksimovića sa kojim sam jedno vreme sarađivao i posle studija. Tu je i nezobilazna Dubravka Popović Srdanović kod koje sam diplomirao sa temom ”Problem vladara i vladanja: ideološko čitanje Geteovog Fausta”. U lepom sećanju su mi ostali asistenti Aleksandar Kostadinović i Danijela Kostadinović, koji su čitali moje pesme i priče. Čak je nešto od toga planirano da se i objavi, ali zbog nedostatka novca nije realizovano. Bilo je još tu dobrih predavača i ljudi, ali meni su lično bili bliži profesori književnosti od profesora jezika.
Avlija: U jednom objavljenom seminarskom radu pisali ste i o turbo-folk muzici, šta zapravo mislite o ovom da kažemo kvarenju narodne pesme?
Saša Stanković:To je u stvari bio seminarski rad iz narodne književnosti u širem smislu reči. Mene je kopkalo zašto je propala naša rok i pop muzika, pa sam tako došao do folka. Žalosno je što u 90-im godinama prošlog veka narodna muzika nije ništa dobila, a zabavna muzika sve izgubila. Krenulo se od prostačkog nacionalizma i banalnih ljubavnih tekstova, pa je na kraju kao jedino merilo ostao profit. Kad novac uzme sve pod svoje, onda tu nema umetnosti. Država treba da dodatno oporezuje rijaliti programe i razne parade, pa da od tog novca pomogne mlade koji se bave folkolorom i autorskom muzikom, onda bi se postepeno podizao kulturni nivo nacije. Danas neka kulturno-umetnička društva sa stogodišnjom tradicijom nemaju prostorije za rad, pa gde će onda mladi da nauče folklor. Slično je i sa mladima koji imaju bendove. Potencijal još postoji, ali nemaju svi šansu. Pogledajte samo Nikolu i Bojanu Peković, koji su dokaz da mladima treba pomoći.
Avlija: Za vreme studija često ste čitali Vaše pesme, kakav uticaj na publiku može da ostvari pisac ako samostalno čita svoje radove?
Saša Stanković: To je bilo u studentskim klubovima, posle čega su se stvarala nova prijteljstva i ljubavi. Generalno gledano živi kontakt sa publikom je neprocenjiv. Posle književnih večeri mnogi traže od mene knjige da pročitaju, a neki i da kupe. Kada je publici dostupna književnost, onda raste i interesovanje.
Avlija: Koliko se Vaš odnos prema pisanju promenio nakon završetka studija?
Saša Stanković: Počeo sam redovno da pišem književnu kritiku i priloge iz metodike srpskog jezika i književnosti. Više proučavam lokalnu i nacionalnu istoriju što mi je od velike pomoći za pisanje proze. Zbog učenika sam počeo da objavljujem novinarske priloge i da uređujem školske časopise kako bi njihovi uspesi bili vidljiviji.
„Dvadeset žuljeva“
Saša Stanković je pored kratkih priča i tekstova koji su izlazili u čaasopisima i zbornicima, objavio svojih „Dvadeset žuljeva“, naslov nas je malo zbunio pa smo zamolili Sašu da nam nešto ispriča o zbirci i započeo je zanimljiv razgovor.
Avlija: Prvu Vašu knjigu objavila je izdavaćka kuća Književne omladine Srbije, kako je došlo do saradnje?
Saša Stanković: To je bilo 2010. godine kada sam rešio da uobličim dvdesetak kratkih priča koje su polako ispisivane tokom protekle decenije. Tako je nastala zbirka priča koju sam poslao na više adresa. Dobio sam dosta ponuda širom Srbije. Između ostalih žiri kragujevačke edicije Prvenac uvrstio je zbirku među 13 najboljih (od 65 pristiglih rukopisa sa prostora bivše Jugoslavije). Odlučio sam se za Književnu omladinu Srbije zbog reputacije izdavača, što mi je naredne godine pomoglo da uđem u antologiju “Pegaz – pečat vremena” zajedno sa piscima poput Svetislava Basare, Aleksandra Čotrića, Isidore Bjelice…
Avlija: Šta označava naslov knjige “Dvadeset žuljeva”?
Saša Stanković: Dvadeset priča obuhvataju vremenski period od 1990. do 2010. godine, a pisao sam o temama koje me žuljaju, zato stoji u predgovoru ”Sizifov kamen na Ahilovoj peti”. To su problemi koji su nastali zbog raspada države i ratova. Prva priča opisuje nesporazum između Miloševića, Tuđmana i Izetbegovića, koji nam se kasnije svima obio o glavu. U suštini pripovedam kako su burni istorijski događaji napravili veliki pakao u životima malih ljudi.
Avlija: Vašu knjigu su ocenili kao angažovanu, šta vi o tome mislite?
Saša Stanković: Priče su grupisane u 5 ciklusa: ”Plodovi slobode”, ”Greh je biti mlad”, ”Tranzicija u ljubavi”, ”Teška demokratija” i ”Država bez naroda”. Već iz samih naslova se vidi da je reč o posledicama rata, problemima mladih, poremećenim ljubavnim odnosima, političkim manipulacijama i demografskoj katastrofi. Knjiga je angažovana u smislu da ukazuje na rak-rane našeg društva, ali bez ikakve političke oznake. Jednostavno ne verujem ni u kakvu ideologiju i danas književnost nema moć da menja svet, pogotovu ne kratkoročno, jer za te stvari služi televizija i internet. Pisac može umetnički da uobliči problem čime skreće pažnju savremenika i ostavlja svedočanstvo potomcima. Ako neko za par decenije uzme moju knjigu da čita, videće da je raspad jednog sistema vrednosti doveo do korupcije, masovne nezaposlenosti, dečijih ratnih trauma, ubistava, samoubistava, sponzoruša, nesigurnih muškaraca… Jedan čovek je podigao svoj glas, koji je čulo nekoliko stotina, možda i hiljadu ljudi. Oni nisu ništa promenili, ali su barem malo olakšali dušu.
Zašto Gete nije bio dovoljno Nemac?
Pored priče o njegovom književnom delu, nismo mogli da zaobiđemo ni priču o nagradama, kritici, istraživanju lokalne istorije, ali i demistifikovanju priče koja nas je i navela da stupimo u kontat sa autorom.
Avlija:Pored pisanja bavite se i književnom kritikom, kritikuju li se danas knjige?
Saša Stanković:Problem je što se književni časopisi gase, jer nema sistemske podrške i književni kritičar ne može da živi od svog posla. Ako on radi samo za izdavačku kuću, pitanje je koliko sme biti objektivan, pa se sve svodi na hvalospeve. S duge strane, kritika je potrebna da ukaže na prave vrednosti, jer običan čitalac ne može da se snađe u vavilonskom metežu knjiga. Dobra stvar je dostupnost interneta, ali to samo po sebi nije dovoljno. Ja lično pišem o knjigama koje mi se dopadaju i nemam potrebu da se ikom dodvoravam, jer od toga ne zarađujem novac. One knjige koje nisu vredne pomena o njima i ne pišem. Inače, zadovaljan sam sradnjom sa časopisima ”Srpski književni list”, ”Koraci”, ”Gradina”, ”Uspenja”…
Avlija: Kakav je odnos Vaših đaka u školi gde predajete prema književnoj umetnosti?
Saša Stanković: Radim u Gimnaziji ”Stevan Jakovljević” u Vlasotincu i OŠ ”Bora Stanković” u Guberevcu, tako da mogu da pratim sazrevanje gimnazijalaca i osnovaca. Ima učenika koji uživaju u čitanju, ali je problem što program nije osvežen novim piscima, pa kada im pričam o savremenoj književnosti govorim o autorima koji su živeli pre 30 godina. Za deset godina koliko sam u prosveti, koliko je samo pisaca iz čitanke otišlo na onaj svet, a nijedan novi nije ušao u plan i program. Današnji učenici ne doživljavaju kao savremenike ove pisce: Dobricu Ćosića, Miodraga Pavlovića, Stevana Raičkovića, Svetlanu Velmar Janković, Milorada Pavića… Daleko da osporavam vrednost ovih veličina, ali se valjda za četvrt veka pojavio neki pisac koji je dostojan čitanke. Uloga je nastavnika da im ne ”zgadi” književnost, ali bilo bi nam lakše kada bi imalo više živih pisaca koji mogu da gostuju u školi. Treba probuditi ljubav prema knjizi, a kada se to desi onda će oni i sami čitati. Veća je kriza čitanja kod dečaka, jer oni preteruju sa video-igricama. Kad sam ja bio dečak bilo je igrica, ali su se čitali i stripovi, pa se lakše prelazilo na romane. Danas nastavnik mora da što više povezuje knjigu sa televizijom, filmom, muzikom i edukativnim sajtovima.
Avlija: Pročitali smo da se bavite i pisanjem istorije Vašeg kraja, koja tema Vas najviše zanima? Podelite sa našim čitaocima neko zanimljivo istraživanje?
Saša Stanković: O prošlosti juga Srbije nedovoljno se zna. Zanimaju me pre svega istorijske ličnosti iz Vlasotinca i istorijske ličnosti koje su boravile u Vlasotincu. Koliko ljudi zna ko je Ilija Strelja Petrović, koji je bio Karđorđev pobratim i zajedno sa Hajduk Veljkom Petrovićem vodio južni front u Prvom srpskom ustanku? Ko zna nešto više o Hristiforu Crniloviću čija se etnološka zbirka čuva u Manakovoj kući u Beogradu? Danas svi gledaoci RTS-a na špici za reklame vide narodni nakit, koji je iz Crnilovićeve zbirke. Vlasotince je pre Drugog svetskog rata dalo dva gradonačelnika Beograda, Vladu Ilića i Milana Nešića. Recimo, pre tačno 130 godina Živojin Mišić je bio u Vlasotincu, gde je kako kaže pio ”odlično vlasotinačko vino”. Stevan Sremac je kao ratni dobrovoljac upoznao Vlasotinčane, pa je o njihovoj hrabrosti pisao u pripoveci ”Putujuće društvo”. To su teme koje me zanimaju, a o nekima od pominjanih istorijskih ličnosti pisao sam za beogradsku ”Istoriju”.
Avlija: Nedavno ste dobili nagradu za kratku priču “Pravdina” o čemu ona govori? Odakle inspiracija za nju?
Saša Stanković: “Pravdina” je osvojila treću nagradu Biblioteke “Braća Nastasijević” iz Gornjeg Milanovca. Priča govori o komplikovanom odnosu braće Crnotravaca, Milentija i Miodraga Popovića. Milentije je bio čuveni predsednik Savezne skupštine u SFRJ, a Miodrag osuđenik na Golom otoku i kasnije profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu. Svi koji su živeli za vreme Tita znaju ponešto o Milentiju Popoviću, ali retki znaju o njegovom mlađem bratu po čijim se knjigama i danas izučavaju srpski pisci romatizma. Reč je o još jednom primeru kako politika razdvaja najrođenije, a toga na Balkanu ima na pretek. To je u stvari treća priča iz neke buduće zbirke o prošlosti Vlasotinačkog sreza kojom pokušavam da putem književnosti oživim istoriju svog zavičaja. Prva priča govori o poslednjim trenucima Vlade Ilića, a druga o susretu Crnilovića i Hitlera.
Avlija: Posebno zanimljiva je priča koju ste objavili u knjizi “Priče bola i ponosa” “Gete nije bio dovoljno Nemac”, šta nam možete o njoj reći?
Saša Stanković: U sklopu obeležavanja stogodišnjice od početka Prvog svetskog rata, udruženje Kuturno nasleđe grada Smedereva objavilo konkurs, a potom i zbirku priča inspirisanih ovim ratom. Zbirku otvara priča “Gete nije bio dovoljno Nemac” u kojoj sam opisao susret pomenutog Hristifora Crnilovića i mladog Adolfa Hitlera u Minhenu. U Vlasotincu kruži priča da je Crnilović upoznao Hitlera u slikarskoj školi Antona Ažbea, a o tome je pisalo i više naših dnevnih listova pre pet godina. Po meni dostupnim podacima, oni jesu pohađali istu školu, ali nisam siguran da su se upoznali. Međutim, ja sam odlučio da oživim njihovo poznanstvo, jer je reč o knjižvnosti a ne istoriji. Kada sam više ušao u problematiku, video sam da je Ažbe učio mnoge evropske slikare čak i Nadeždu Petrović. Onda sam odlučio da se susret ovih ljudi desi posle ubistva Aleksandra Obrenovića, jer sa dolaskom na vlast Karađorđevića odnosi Srbije i Austrougarske su se zaoštrili. Postoje karikature u nemačkoj štampi s početka 20. veka gde je su Srbi prikazani kao vaške i banditi. Zato sam predstavio Hitlera kao momka koji je zadojen šovinističkom predratnom propagandom. Njegovi stavovi su mi poznati, jer sam čitao ”Majn Kampf” zbog pomenutog diplomskog rada o ”Faustu”. Inače, Hitler je zloupotrebio ”Fausta” i Ničea za svoju teoriju o arijevskoj rasi. Zato sam i suprostavio Geteove humanističke stavove sa Hitlerovim, a po meni su ta dva Nemca oličenje svega najboljeg i najgoreg u nemačkom narodu. Getea su savremenici optužili da je previše voleo Francuze i Napoleona, zato sam u naslovu rekao da nije bio dovoljno Nemac. Veliki umetnici se veoma dobro razumeju, pa zato odbranu najvećeg nemačkog pisca izgovara Nadežda Petrović. Pošto Crnilović nije bio ratoboran čovek bilo bi neprirodno da on ulazi u sukob sa Hitlerom. Mnogo je efektnije da Nadežda kao hrabra žena odgovori jednom ostrašćenom nemačkom klincu.
Postoje i lični razlozi zašto sam protiv ekstremnog nacionalizma, jer sam kao dečak 5 meseci proveo u ratu u Bosni. Sa roditeljima sam se vratio u rodnu Srbiju, zahvaljujući Muslimanima, odnosno kako se danas kaže Bošnjacima. Tako sam vrlo rano shvatio da ljudskost, kao i umetnost, nema naciju. Kasnije sam za tu svoju spoznaju našao potvrdu u rečima patrijarha Pavla da budemo ljudi. Na posletku, ko je više uradio dobrog za Nemce – Hitler ili Gete? U mom sistemu vrednosti rodoljublje isključuje mržnju prema drugim nacijama.
Avlija: Šta mislite, kakvo mesto u društvu danas ima poezija i proza? Čitaju li se kvalitetna dela?
Saša Stanković: Književnost kao i čitava kultura su uzmakli pre nekulturom. Ne zato što danas nema kvalitetne poezije i proze nego što im se ne daje dovoljno prostora u medijima. Kada bi se 1% novca uloženog u rijaliti programe dao za kulturu, imali bismo prosvećeniju naciju. Dete ćete lakše naučiti da psuje i puši nego da čita knjige i voli školu. Udovoljavanje niskim strastima publike kratkoročno dosnosi profit, a dugoročno- posledice su katastrofalne. Nacije koje su to shvatile idu napred. Danas ima dobre poezije, pa čak je možda bolja od proze, ali zbog neisplativosti ona je nevidljiva. Kvalitetnu književnost čita manji broj ljudi, ali nikad u istoriji nisu svi čitali, jer je većina bila nepismena. Sada je elementrana nepismenost skoro iskorenjena, što ne znači da svi opismenjeni čitaju knjige. Svakako će kvalitet isplivati, samo je pitanje kada. Oštećeni su sami književnici, koji slavu ne dožive, ali književnost na dužem roku nije. Žalosno je da se sada više čitaju polupismene ispovesti mafijaša nego knjige akademika, ali to je istina.
Avlija: Da li mediji podstiču afirmaciju mladih stvaralaca? Šta mislite?
Saša Stanković: Ne podstiču. Uticajne medije, osim RTS-a i nekoliko novina, mladi stvaraoci uopšte ne zanimaju. Opet dolazimo do činjenice da je internet svetla tačka, ali to je nedovoljno. Mislim da su više ugroženi nešto stariji pisci, jer dug je put od prve knjige do afirmacije. Većina nije te sreće da posle prvenca budu afirmisani. Šta raditi sa ljudima koji imaju preko 30 godina i književna priznanja, a nemaju novac da objave novu knjigu?
Avlija: Kakvi su Vaši dalji planovi? Pripremate li nešto novo?
Saša Stanković: Trenutno završavam istorijsku knjigu o Vladi Iliću, najuspešnijem gradonačelniku Beograda između dva svetska rata. Lista stvari koje su urađene u prestonici tokom njegovog mandata je duga: Zoološki vrt, Staro sajmište, Pančevački most, spajanje Zemuna sa Beogradom, brojne škole, bolnice, početak gradnje Novog Beograda i Hrama Svetoga Save…
Pošto je bio vlasnik 17 preduzeća, najviše tekstilnih, i po nekima najbogatiji čovek Kraljevine Jugoslavije, komunisti su ga posle Drugog svetskog rata uhapsili i oduzeli mu svu imovinu. Zanimljiv je životni put Vlade Ilića od malenog Vlasotinca, preko industrijskog centra Leskovca, do prvog čoveka Beograda i na kraju umiranja u bedi. To je inspirativna tema za književnost i film, ali videćemo šta će od toga biti. Posle 6 godina istraživanja i oko 200 otkucanih strana, nadam se da ću tokom naredne godine objaviti knjigu ”Prvi moderni gradonačelnik Beograda” i tako obeležiti 80 godina od osnivanja beogradskog Zoološkog vrta i 5 vekova od prvog pisanog pomena Vlasotinca.
Marko Mirković
Pročitajte priču Saše Stankovića Podmazivanje
