Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Intervju

30. Decembra 2012.

Razgovor sa piscem: Đura Šefer Sremac

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

Ваши радови су објављивани између осталих и на сајтовима Конкурси региона и Афирматор. Чест сте учесник на књижевним конкурсима, колико Вам у томе помаже наш сајт да се правовремено информишете о расписаним књижевним конкурсима?

 

ЂУРА ШЕФЕР СРЕМАЦ: Редовно пратим културна збивања путем портала Конкурси региона, на којем се расписују књижевни конкурси широм наше старе „Југе“. Завиривши у архиву више међународних блогова, портала и других оглашивача електронских новина и часописа, схватио сам на време, с обзиром на своју професију предавача књижевности и српског језика, а посебно као активног књижевника – да је будућност писане речи управо у комуникацији путем „свемирских“ средстава веза међу људима уопште. Посебна погодност оваквих извора информација, првенствено на плану културних манифестација, јесу фиксирани рокови слања радова на конкретне књижевне конкурсе. Нажалост, не увек и рокови повратне информације што нâс, већ афирмисане ауторе, доводи до разочарања; наравно, не сваљујем кривицу на било који портал него на (не)озбиљне организаторе разних конкурса. Преостаје ми да већ следеће године се не јављам на такве конкурсе про-форма. Питамо се, што се сагледава и на повратним четовима сарадника, шта је сврха таквих, најблаже речено, промашених конкурса. У позадини „мутних радњи“ често стоје манипулације са финансијским средствима која проглашени добитници- аутори и не виде, да не говоримо о високим путним трошковима које сноси сам писац. И сâм бејах жртва, у два маха, оваквих манипулација; добих тако трећу награду „Кочићевим сатиричним пером“, Челарево, 2010. године и да човек не поверује, нису ме ни позвали да дођем на свечаност, чак ни дан-данас нису о томе послали никакав писани доказ, а на пар сајтова и по штампаним издањима у новинама и на РТВ-у пише да сам трећенаграђени добитник. Несхватљиво, каљати образ, посмртно, тако великом писцу као што беше Петар Кочић. Своје незадовољство изразио сам тешком сатиром, сарказмом, у причи „Правили ражањ, а зец у шуми“, објављеној у једној мојој збирци у Е-издању.

 

Вама је Мика Антић, када сте имали девет година, узео једну пјесму и објавио је у тада (а и сада) популарном дјечјем часопису Невен, који је 1880. године основао велики српски пјесник за дјецу Јован Јовановић Змај, а обновио Мирослав Антић 1979. Да ли се сјећате када сте почели да пишете стихове? Те далеке 1959. године или још и раније?

 

ЂУРА ШЕФЕР СРЕМАЦ: Прва песма у животу коју сам објавио, захваљујући великом песнику Мирославу Антићу, носи наслов „Зима“. Антић је одржао књижевни сусрет у нашој школи и мој учитељ му је дао моју свешчицу песама (почех их писати са осам година). Бејах тада ученик 3. разреда основне школе „Иво Лола Рибар“ у Руми. Тако је одлучена каријера деветогодишњег дечака Ђуре  (моје маленкости), а да тога и не беше тада свестан. Да не поверујете, ја и данас имам тај мени драгоцени докуменат (ђачку свеску) о почетним корацима на плану поезије; чак сам одатле и прештампао седам „песмица“ у својој збирци  „Паника граматика“, после тачно 50 година (2009). Књига је освојила и ПЛАКЕТУ на конкурсу дечје поезије у Новом Милошеву 2009. Своја сећања на догађај са Мирославом Миком Антићем, који је буквално одлучио о мом животном позиву, објавио сам, ексклузивно, тек крајем 2011, пуних 52 године доцније!, у часопису „Авлија“ Рожаје.

 

Када сте већ споменули часопис ”Авлија”, у Војводини се и данас чује ријеч авлија, да ли има по Бачкој и Срему оних старих лијепих авлија, капија, тараба и сокака које сам гледао у серији из 1982. године ”Поп Ћира и поп Спира”? Шта за Вас значи авлија, на шта Вас асоцира ова именица?

 

ЂУРА ШЕФЕР СРЕМАЦ: Привукао ме је, захваљујући рекламном конкурсу на сајту Конкурси региона, сâм назив часописа „Авлија“ у Рожајама. Бејах пријатно изненађен пред овом архаичном речи, која је одомаћена и дан-данас као турцизам широм Срема, па и Војводине. Тим пре,  што сам до тог трена већ имао објављену збирку песама у част Мирослава Мике Антића, под насловом „Колевка сремског паора“, 2005. У тој књизи не само реч авлија него и све што се у њој и око ње збива, има доминантну улогу, и то ме је подстакло да пошаљем часопису „Авлија“ одломке из поменуте збирке. Колико знам, по нашем дописивању (не желим рећи – мејловању јер је то језички неправилно), изненађење је било обострано, наравно, у позитивном смислу. Иначе, сремска (географски) и сремачка (општељудски) авлија јесте, у мом свету асоцијација, равница Срема у малом: она је дугачко и пошироко двориште, подељено на предњи део (са цветном баштицом и патуљастим јоргованом или трешњом и вишњом) и задњи (са јатом кокоши, гусака, патака), са обавезном камаром сламе и мањим сеником (треба исхранити које свињче и краву музару, „за прву руку“, јер прави домаћин не трчи за сваку литру млека у дућан /продавницу/, а саламу и виршле  не једе ни кад је болестан (!?), ту је шунка и сланина.

Желео бих још нешто рећи на ову тему. Наиме, у оквиру филозофских наука које сам изучавао на факултету у Новом Саду, врло ми је позната географско-историјска и дијалекатска распрострањеност српскохрватског језика широм старе Југославије. Уосталом, и моја диплома гласи на име титуле професора југословенске књижевности (дипломирао 1975). Међутим, у својој животној пракси нисам имао прилике да дуже боравим у појединим насељима и градовима тадашње широке домовине мада сам је прокрстарио (на школским екскурзијама) уздуж и попреко, током свог просветарског рада дугог преко три и по деценије. Од рођења, завичајни Срем не пушта ме из свога крила. И не жалим се  на то.

Иначе, авлије, сокаци, капије, тарабе и тарабице одавно су у изумирању по Срему, не мислим само на језичко нестајање речи; зуб времена гризе све пред собом; омладина бежи са села „трбухом за крухом“, буквално напуштајући очевину и дедовину, као и запарложене „звездане њиве“ (наслов моје збирке поезије, из 1987). Време чини своје, а то је био и разлог да објавим књигу „Колевка сремског паора“ (чији први део је поема у славу сељаку патнику који никад не зна шта га чека, од засејавања плодних њива, па до складиштења берићета). На крају ове збирке песама дао сам и кратак речник архаизама (око стотину речи) са циљем чувања од заборава језичког блага мог завичаја. У својој будућој књизи са радним насловом „Бећарасти сремачки (р)епиграми“, у част авлији кажем: Ој, авлијо, к’о море велика, / ја не могу, нек те чисти дика! // Сремица се са метлом венчалату авлија, тамо широм штала.

 

Сад се сјетих да је поменуту комедију ”Поп Ћира и поп Спира” написао Стеван Сремац. Од када се потписујете као Сремац?

 

ЂУРА ШЕФЕР СРЕМАЦ: Има томе пуних девет година („Досетљиве доситејке II“, басне у стиху). Као румски гимназијалац био сам опчињен нашим модернистима: Јованом Дучићем, Миланом Ракићем, Владиславом Петковићем Дисом. Епоха модернизма у српској књижевности беше ми гимназијски матурски рад, а на студијама југословенске књижевности у Новом Саду и један од врло значајних семинарских радова, у оквиру дипломског испита. Угледајући се на псеудоним Владислава Петковића ДИСА, почео сам потписивати своје књижевне првенце за литерарне анонимне конкурсе псеудонимом СРЕМАЦ. И дела Стевана Сремца су имала приличан утицај на моје почетничко реалистичко стваралаштво, с обзиром на лично обогаћивање речника. Тако је све почело. Чувеном реалисти Стевану беше само презиме Сремац (мада он није ни живео, нити је рођен у Срему, него у Бачкој 11. новембра 1855, управо на данашњи дан када разговарамо), а мени је Сремац само псеудоним, с обзиром на моје завичајно сремско порекло, без икакве друге конотације.

 

1977. године сте почели да радите као просвјетни радник. Колико Вам је тај посао помогао да пишете и поезију за дјецу?

 

ЂУРА ШЕФЕР СРЕМАЦ: Тачније, беше то 1975, на одређено време, пре одласка на служење војног рока у Словенији, а по повратку из војске, моје прво запослење беше у новинарству, које ми је било, и остало, велика љубав још из средњошколских дана (објављивао сам песме у гимназијском румском листу БИЛТЕН). Стварање за децу је било само испуњење мојих амбиција као новинара, јер сам био запослен у недељнику „Сремске новине“, Ср. Митровица, које су имале подлистак за дечју поезију. Вративши се у просветну делатност, добио сам више времена за стваралаштво и сигурно да ми је рад са ђацима помогао да свакодневно проналазим нове теме и мотиве за своја поетска и прозна дела.

 

Заступљени сте у антологијама, лексиконима, енциклопедијама и зборницима поезије, прозе и афористике. Објавили сте више књига: Титов венац сонета (1982), родољубива поема;Звездане њиве (1987), поезија; Тамбурица, коло и песма румских Брежана (1994), монографија КПД-а “Матија Губец”; Досетљиве доситејке I, II (1995, 2003), басне у стиху; У Вуковој ризници речи (2002), азбука у стиху (поезија за децу); Колевка сремског паора (2005), поезија; Пикалисмо лопте крпењаче (2007), поезија за децу; К’о сатаром сатире ме сатира (2008 ), афоризми и сатирична поезија; Паника граматика (2009), поезија за децу; Лабудов пев (2009), сонетни венац (љубавна поезија); Сремачки шеретлуци, збирка прича хумора и сатире (2011).

Јесам ли неко од објављених дјела заборавио да споменем? Шта сада пишете, шта можемо очекивати ускоро од Вас, нова поезија, проза?

 

ЂУРА ШЕФЕР СРЕМАЦ: Не бих могао све набројати, осим поменутих књига поезије, прозе и сатире, преостале своје радове. Реч је о стотинама појединачних објављених афоризама, епиграма, сатирично-хумористичких прича и песама, акростихова, пародија, епитафа, једночинки… по часописима БиХ, Србије, Аустрије, Швајцарске (Е-издање, подебеле збирке прича хумора и сатире „Сремачки шеретлуци“ 2011). Тако, на пример, моја младалачка збирка из гимназијских дана „Плавијанин зов“, никада није званично штампана у целини као књига, просто је љубоморно чувам од очију јавности јер представља моју интимистичку лирику (прави је раритет што сам је укоричио у штампарији, као средњошколац (1969), само у три примерка; то сам учинио 1998. године и са збирком „Паника граматика“, не слутећи да ће девет година доцније, као одштампана књига, добити прву награду (Плакету) на конкурсу Србије. Тренутно радим обиман посао селектирања својих новијих објављених афоризама на савремене теме, за будућу књигу (радни наслов: „Књига наша насушна“, по мојој истоименој редовној колумни у електронским дневним новинама „Сирмиуминфо“, Ср. Митровица, а садржаваће и објављене радове у сатиричним часописима „Шипак“, Обреновац, „Јеж“ и „Афирматор“, Београд, „Носорог“, Бањалука, „Лига духовитих“, Београд и др.). Мислим да ће бити прилично занимљиви и моји (р)епиграми (лични неологизам у значењу: епиграми са репом!), као посебна, готово завршена књига „Бећарасти сремачки (р)епиграми“. Уз то, водим редовне колумне сатире и хумора у поменутим електронским часописима. Заиста, постадох тотални зависник, скрибоман. Пада ми на памет она народна: „Дала баба дукат да се у коло ухвати, а после нуди два да се из њега отргне.“ Срећом, ја још увек не желим да се отпустим из зачараног кола писања књижевноуметничке речи.

 

Добитник сте бројних књижевних награда… Ко ће их све побројати. Вјерујем да су Вам све награде драге, можете ли једну истаћи као најдражу и најважнију? Колико Вам помажу награде да пишете више и можда још боље?

 

ЂУРА ШЕФЕР СРЕМАЦ: Свака награда за себе има своје дражи, али не као новчани износ и диплома, него првенствено, без изузетка (бар за мене), као незаборавно дружење с колегама писцима. У томе смислу на мене је снажан  утисак оставило дводневно дружење с Добрицом Ерићем у Дољевцу код Ниша, на 5. сусрету просветних радника, књижевних стваралаца за децу, 1998. године, када смо се ми, скупина од петорице аутора из Србије и Црне Горе, на челу са чувеним Ерићем, пели на расцветану вишњу у школском дворишту играјућу се са децом (добих тада награду СПОМЕНАК, за дечју поезију). Такође ми у трајном сећању остаје свечаност на којој ми је додељена престижна прва награда „Војислав Илић Млађи“, Жабари, 2005. године, јер је била врло јака конкуренција од 160 аутора, из Србије и Црне Горе, а награду ми је уручио гдин Радомир Андрић (Удружење књижевника Србије). Дивна ствар се тада десила: унука (а жена у годинама, моја вршњакиња!?) песника Војислава Илића Млађег, предала ми је пар својих књига и свога деде, на свечаној седници Скупштине општине Жабари, на којој сам казивао подужу награђену песму „Пикали смо лопте крпењаче“ (из ње ће изнићи, две године доцније, цела збирка са истоименим насловом). Оваквих занимљивих, случајних доживљаја имам на десетине и стално ми се дешавају.

Моје прве књиге говоре хумористичким сликама о свету детињства. Уз то, практична страна мог посла предавача просто је изнедрила и необичан приручник за децу „Паника граматика“. То је римована поезија о граматички правилима из свих области српског језика и правописа. Аутор „Историје српске књижевности за децу“, проф. др Тихомир Петровић, оценио је ту моју збирку поменутом првом наградом на конкурсу за одштампану књигу дечје поезије (Ново Милошево код Кикинде) и то ми је дало заиста велики полет за даље стваралаштво. Седам година раније (2002) беше ми издата азбука у стиху „У Вуковој ризници речи“. И тако су моји ученици добили за коришћење у настави језика и књижевности два шаљива уџбеника у стиху, по оцени рецензената, свакако вредна пажње. Нажалост, Завод за издавање уџбеника Србије још увек нема слуха за овакве, рекао бих, јединствене иновације у настави, него штампа књиге које треба да имају што више шарених сличица, илустрација  као да је у питању ускршње јаје, нека ми опросте на компарацији. Још већа занимљивост је чињеница да Удружење књижевника Србије није, ни после седам-осам година,  разматрало моју молбу за пријем у Удружење, а објавио сам 12 књига и освојио до данас 15 награда (рачунајући само од прве до треће) на међународним конкурсима поезије и прозе, за децу и одрасле.

 

Сарадник сте бројних књижевних часописа, али и портала. Шта мислите каква је будућност књиге данас када се све више објављује на књижевним порталима? Да ли можете да замислите вријеме када ће књиге умјесто на рафовима библиотека бити у музејима?

 

ЂУРА ШЕФЕР СРЕМАЦ: Тачно је да постадох роб писане речи, нарочито од момента када се појавио „електронски језик“ књижевности као уметости. Готово даноноћно ловим идеје из захукталог света у коме владају „црна јава – бели снови“ (наслов једне од мојих колумни). Тешко је одолети том надахнућу које се у мени претвара готово у писање по унутрашњем диктату. Увек се сетим оне анегдоте о Оноре де Балзаку (ако је нису његови биографи измислили), како се овај чувени француски реалиста буквално затварао у собу и даноноћно разговарао са својим јунацима које је оживљавао уз помоћ мастила, штила и пера. Тераху га неке силе невидљиве да засејава слова по хартији, гоњен бичем свог невидљивог књижевног господара, да пише по диктату.

А што се тиче судбине књиге у атомском добу, у популарно званој виртуелној стварности – треба бити визионар (а то људима од пера није тешко) и храбро завиривати у апокалиптични свет цивилизације… Информациони системи што већ егзистирају готово на граници људских моћи врло су крхки јер у делићу секунде, једним погрешним додиром прста на тастатури (или злим намерама тзв. хакера), могу да униште сами себе, а онда највеће људско благо звано писменост мораће да се врати у своје камено доба, хијероглифско писмо, па и много раније (гледам недавно у научнoj емисији ТВ Discavery како су пронађена слова уклесана у камену до данас сасвим непознатог језика, давних претхришћанских времена). Дакле, сувише брзо завирујемо у будућност која нам непрестано прети самоуништењем на глобалном земаљском нивоу, а још не открисмо ни шта нам се налази пред носом на нашој планети. Свестан сам да се захуктали точак историје не може зауставити и готово носталгично посежем за неком драгом књигом у властитој библиотеци, иако ту исту творевину имам и у меморији компјутера. Волим да књигу доживљавам и чулом додира, па и са мирисом старе хартије, тим пре што се често дешава да ми се текст на монитору укочи од напада вируса и онда је крај са уметничким доживљајем дотле прочитаног или написаног. Што се тиче музеја, они одувек беху велики рудник умног блага, неисцрни расадник знања и заувек ће то и остати, без обзира на технолошки развој информационих система. Дакле, нема бојазни да ћемо закржљати на пољу материјализације људских мисли у облику штампаних књига. Једино, мислим, то ће нас све више коштати, чему смо и данас сведоци. Лично имам само електронско издање своје збирке прича „Сремачки шеретлуци“ (додуше, то штампање беше у својству прве награде са конкурса), али не знам како бих скупио око хиљаду евра за штампу на хартији. Уз то, још три књиге су ми после штампаног издања стављене на располагање читаоцима сајтова, блогова и портала да их могу бесплатно не само прелиставати него и преснимити, по слободној вољи. Мислим да је то прави пут за стизање писане речи до Његовог Величанства Читаоца, којег ћемо у будућности гледати у музеју (као ретку зверку!?) како чита књиге одштампане на хартији.

 

Ви сте ми се представили као професор југословенске књижевности, недавно се Ђорђе Балашевић у Подгорици представио као југословенски кантаутор. Како је могуће да је идеја југословенске заједнице нестала у крви послије скоро пола вијека живота у братству и јединству?

 

ЂУРА ШЕФЕР СРЕМАЦ: Ја не могу нити желим брисати своју успешну прошлост у којој сам стекао високо образовање. У Титовој „Југи“, на филозофском факултету, или си био професор југословенске књижевности или књижевности јужнословенских народа. Ниси могао да бираш, на пример, само српску или једино хрватску, па црногорску или бошњачку књижевност. Учили смо као посебне предмете Приморску ренесансну књижевност, словеначку и македонску… Да не помињем џиновски предмет, са око стотину хиљада страна, Светску књижевност. Ово говорим са циљем да илуструјем ширину образовања ранијих академских грађана што је доприносило и бољем разумевању култура, обичаја, веровања и других југословенских братских народа. Данашњим генерацијама се чини да су то биле само пароле о братству и јединству. Војвођанска средина је одувек била вишенационална друштвено-политичка заједница, а ипак су се склапали деценијама и мешовити бракови; обично би жена примала веру мужа. Не кажем да није било појединачних породичних сукоба у верском погледу, али ипак се у Војводини живело у благостању и већем изобиљу у сваком погледу него у пасивним крајевима старе Југославије. Међутим, историјско наслеђе, готово генетски усађена мржња у човеку, разјединише и посвађаше људе на просторима широм Југославије, да не кренемо сада у политичке воде. И да закључим својим до данас запаженим афоризмом: Док је крви, биће и ратова. Отуда, тотално уништена идеја о југословенству у мени изазива отпор, па и бес из немоћи што пропадоше младалачки идеали који моје и раније послератне генерације успешно водише животним стазама више од пола века. Захваљујући томе, материјализовали смо те идеје у станишта високог стандарда (куће ницаше као печурке после кише у вишеспратнице/вишекатнице) и у заснивање вишечланих породица, а не беше нам угрожена животна перспектива као данас младим безвољним генерацијама.

 

У једном афоризму кажете: ”Ни На Дрини ћуприја, врсног светског наратора, нобеловца, језичара Иве Андрића – не повеза језичаве братске народе”. Вјерујете ли у могућност помирења и изградње трајног мира на Западном Балкану и шта су предуслови за то?

 

ЂУРА ШЕФЕР СРЕМАЦ: Ех, јадни наш западни Балкан – рак-рана црне Европе! Сви ратови тутњаху нашим заједничким просторима, уништавајући идеју заједништва у њима? „Сунце се поново рађа“, тврдио је Хемингвеј, али ми ћемо се вечно питати парафразом: за ким то звона балканска стално звоне? Да ли су то милозвучни тонови у миру или се оглашавају да обавесте о новој катаклизми савременог света?

Као професор књижевности редовно дајем ученицима за писмене задатке тему о симбoлици мостова у Андрићевим делима. И деца знају чему служе мостови у миру, само шупље главе/тикве одраслих, жељне славе, праве се да то не знају. Уз поменуту ћуприју, мени је баш запео за језик (па га се морам отарасити), следећи афоризам, са сликом мостова израженом персонификацијом: „Мост на Жепи“ спајаше људе. Данашшњи мостови слободе служе да преко њих слободно тутње и ричу – тенкови рата.

Вратимо се црној јави данашњице. Трајног мира на планети Земљи неће бити, до самоуништења. Четири јахача Апокалипсе не мисле да сјашу, шта више, активнији су него икада на глобалном плану. Тајни рецепт за мостове мира не постоји јер Човек (набеђени хуманоид кроз векове и миленије), не може да заузда у себи јахача свих зала, страхота света. Рећи ћу афористички: Преко мостова зараћене стране плаћају најскупљу друмарину. Међутим, треба веровати у чуда јер нада одувек постоји, мада више волим – Миру, да се мало нашалимо.

 

У једној Вашој прошлогодишњој новогодишњој честитки сте „искрено и срчано“ пожељели:МИНИСТРИМА – срећне нове при(х)ватизације, ПОСЛАНИЦИМА – дневнице “полудневне” и друге махинације, ПОЛИТИЧАРИМА – пресипаање из шупљег у празно, ГЛАСАЧИМА – гласањеизборно двообразно – и безобраазно, ЧИСТАЧИЦАМА – што дужом метлом да (по)чисте скупштину…“.

 

ЂУРА ШЕФЕР СРЕМАЦ: Та новогодишња честитка већ има „двогодишњи мандат“, (смех), са допуњавањем сатиричних мисли, како у Србији, тако и у БиХ. Вероватно ћу је допунити и за наредну Нову годину. Наиме, осетио сам својим сатиричарским духом и њухом да сам готово досегао свевременску димензију оштре жаоке сатире, уперене у друштвено-политичка збивања у земљи Страдији, па и шире, што би се фразерски рекло. Отуда  је она неуништива, као и само зло у људском бићу, па и у држави, а може се допунити следећим мојим сликовитим афоризмом о његовој функцији у савременом друштву: Афоризам је овновски упорно ударање главом о зид. Благо земљи без зидова, цвета јој полтронска књижевност!Између редова лако је одгонетнути коме ће тај афоризам бити посвећен за Нову годину. Парафразираћу сопствену мисао, мада нерадо разголићујем реалистички поглед на свет: искрено и срчано (не срдачно!) и у новој години желим министрима, посланицима, политичарима уопште, да пресипају из шупљег у празно и да (не)поштено наплаћују (не)зарађене астрономске дневнице, аминујући нове при(х)ватизације, са јединим циљем: егоистичко богаћењe у земљи Страдији и бескрупулозно сатирањe на дно људског достојанства – сиротиње раје. Из те политичко-економске и сваке друге пошасти може нас само прогнозирана комета Маја – спасти (!?). Амин! Наравно, ово је мој начин апсурдног, ајнштајновског сагледавања судбине човечанства. (Кад смо већ код Алберта Ајнштајна, мање је познато да је његова прва супруга Милева Марић моје горе лист –  рођена је и ишла у основну школу у Руми (на свега километар од моје куће).

 

Да ли вјерујете да ће доћи вакат када ће гласачи у Црној Гори, Србији, Босни и Херцеговини и Хрватској гласати ”безобразно” и ”(по) очистити” своје државе од корумпираних политичара на власти и у опозицији?

 

ЂУРА ШЕФЕР СРЕМАЦВакат, боље рећи vakit, већ je давно стигао, по опробаном рецепту, за (без)образно и двообразно (лицемерно) гласање често поткупљених бирача. Убацују се и живи и мртви на гласачке спискове (ако је веровати новинарима) – има ли те, Боже!? Једино што то још не могу да препознају поштене, намагарчене, народне масе. Пардон, могу, али не смеју да кажу!? Напаћеном, немоћном, осиромашеном народу не преостаје друго него да се помири са судбином. Што рече сатиричарски мученик, велики Алекса Шантић: „Сељаче, гољо, ти си прах на поду, тегли и трпи, и у јарму скапај!“ Ко ли ће само да нас ’лебом ’рани, што рекô јунак мојих прича Пантелија Сремац, ако паор неће, мој прикане, мој деране! Док ја гајим кромпир, тај политичар убира бесплатни „корумпир“.

Што се тиче политичких ставова опозиције, она се уклапа у мој афоризам: Где год нађеш згодно место, ту опозицију посади. А мимо политичке позорнице, у првој кафани, биртији, ћумезу… владајућа странка све ће богато, тајкунски – да награди. Департизацијом (најлепшом бајком сроченом у последње време!?). Јер, с ким си, такав си, ма шта то значило и како се тумачило. Политико, и богу си тешка. Глава ме боли јер страшно се врти живота вртешка. Неће нам ни бити потребна фатална, апокалиптична комета. Побићемо се као у ратничком походу вечито завађених црвених и жутих мрава.

Закључимо мојом афористичком парафразом наслова књижевних делā и дубоких мисли нобеловца Иве Андрића. „Кућа на осами“ је наш удес кроз векове страдања. Вечно је градимо на балканској ратничкој ветрометини. Остави нам бесмртни Андрић „Знакове поред пута“, а ми опет газимо беспућем.

 

Књижевник Ђура Шефер Сремац (1950, Рума), професор југословенске књижевности, објавио је следећа дела:

„Титов венац сонета“ (1982), родољубива поема, Нови Сад;

„Звездане њиве“ (1987), озбиљна поезија, Сремска Митровица;

„Тамбурица, коло и песма румских Брежана“ (1994), монографија КПД-а „Матија Губец“, Рума;

„ Досетљиве доситејке“ I, II (1995, 2003), басне у стиху, Нови Сад; Рума;

„У Вуковој ризници речи“ (2002), азбука у стиху, Рума;

„Колевка сремског паора“ (2005), озбиљна поезија, Рума;

„Пикали смо лопте крпењаче“ (2007), поезија за децу, Рума;

„К’о сатаром сатире ме сатира“ (2008), афоризми и сатирична поезија, Рума;

„Паника граматика“ (2009), поезија за децу, Рума;

„Лабудов пев“ (2009), сонетни венац (љубавна поезија), Рума;

„Сремачки шеретлуци“, збирка прича хумора и сатире, I Е -издање, DHIRA, Кüsnаcht, Schweiz, 2011.

ДОБИТНИК је више награда и признања: ДИПЛОМА за родољубиву поезију, Републичка смотра поезије за децу и омладину, Београд 1982; „НАЈ ОСМЕХ 2000“, Лазаревац; КЊИЖЕВНА НАГРАДА „Војислав Илић Млађи 2005“, Жабари; НИУ „Наша реч 2005“ (трећа награда, сатирична прича), Лесковац; „Бело перо 2006“ (поезија и проза), Житиште; ПЛАВА ПОВЕЉА (2005), АМФОРА и „ЗЛАТНА ПОВЕЉА“ (родољубива песма) − Панонски галеб XX, 2009, Суботица-Палић; „КУЦУРСКИ КЛИП 2009“, ПРВА НАГРАДА, Куцура – Врбас; „ДИОГЕНЕС 2009“, Сарајево (трећа награда); „Кочићевим сатиричним пером 2010“, Челарево (трећа награда); ДИПЛОМА „САТИРА ЈЕ АЛТЕРНАТИВА БЕЗУМЉУ“, II МЈЕСТО за најбољу пјесму на конкурсу ПРВЕ САТИРИЧНЕ ПОЗОРНИЦЕ МаксМинус, Сарајево, БиХ, 2010; „ЗЛАТНИ АФОРИЗАМ 2010“ (и укупни победник фестивала), Мркоњић Град, 2010; „ПЛАКЕТА СИМА ЦУЦИЋ 2010“ (књига дечје поезије „ПАНИКА ГРАМАТИКА“), Ново Милошево; ДРУГА НАГРАДА за СЦИ&ФИ афоризам 2010, Удружење грађана научне фантастике, Нови Београд; ПРВА НАГРАДА ДИОГЕН 2010, Сарајево (сатирична прича); ПОЗЛАЋЕНИ АФОРИЗАМ 2011. и НАЈЗАСТУПЉЕНИЈИ АУТОР, Мркоњић Град; ПРВА НАГРАДА, међународни конкурс „ЕКОЛОШКИ АФОРИЗМИ“, Врбас, 2011; ШИПАК ГОДИНЕ (трећа награда за причу), Београд, 2011;

НАЈДУХОВИТИЈИ АУТОР 2011, Лига духовитих, Београд 2012; ПРВА НАГРАДА – САТИРИКУС 1. РЕДА, Мркоњић Град, 2012.

Заступљен у антологијама, лексиконима и зборницима поезије, прозе и афористике: Рале Нишавић: „Невенова антологија савременог српског песништва за децу и одрасле“, Нови Сад, 2005; Милутин Ђуричковић: „Коло пријатеља“, антологија поезије за децу и младе, Београд, 2007; Селимир Милосављевић: „Непролазни“, песници српске књижевности кроз векове, Јагодина, 2008; Перо Зубац: „Кад срце засветлуца“, антологија новијег српског песништва за децу и младе, Рума, 2009; ЛЕКСИКОН ПИСАЦА ПРОСВЕТНИХ РАДНИКА, I, II , Београд, 2001, 2002; састављачи: М.Д. Игњатовић и М.К. Трнавац; ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЗА ДЕЦУ – проф. др Тихомир Петровић, Врање 2001, Нови Сад 2008; Павле Поповић: АФОРИЗМИ I, II, III, IV – међународни ЗБОРНИЦИ АФОРИЗАМА, Кüsnаcht, Schweiz, Сарајево – Крушевац, 2011.

Сарадник је више листова и часописа у земљи и иностранству: Носорог – Бања Лука, Жикишон – Параћин, Диоген и МаксМинус – Сарајево, Поета – Београд, Балканске зоре – Нова Варош, Кишобран – Бор, Шипак – Београд, Сремске новине и Сирмиуминфо – Сремска Митровица, Лига духовитих и Афирматор, Београд.

Аутор-уредник је сатиричних колумни часописа ШИПАК: „Књига је светиња, а светиња се не дира“,„Тако народ каже, а наш народ зна шта прича“, у електронским новинама Сирмиуминфо, „Књига наша насушна“ и др.

Почасни је члан Књижевног – Иродалми клуба и члан редакције листа „Сунцокрет“, Суботица-Палић; редован члан ХКПД „Матија Губец“ Рума; члан Удружења за заштиту ћирилице, Нови Сад; члан Удружења писаца Чегар, Ниш; сарадник и члан Удружења балканских сатиричара Србије ЈЕЖ (УБССЈ), Београд.

Ђура Шефер живи и ради у родној Руми, као професор књижевности (ОШ „Вељко Дугошевић“).



About the Author

Redakcija
Redakcija





Konkursi regiona
 
 

 

Nj. E. Nataliya Fiyalka: Istorija se ponavlja ako se zanemaruju njene lekcije

CRNA GORA I UKRAJINA SU IMALE TEŽAK PUT DO NEZAVISNOSTI Razgovarao: Božidar Proročić   Vaša Ekselencijo recite nam šta zapravo 24. avgust znači u životu Ukrajine i Ukrajinaca?   24. avgusta Ukrajina slaviti Dan nezavi...
by Redakcija
0

 
 

Božidar Proročić: Razgovor sa Brahom Adrovićem

RAZGOVOR O KULTURI SA BRAHOM ADROVIĆEM KNJIŽEVNIKOM IZ BERANA Razgovarao: Božidar Proročić Gospodine Adroviću, rođeni ste u Donjoj Vrbici, (Bihor) kraj iz kog su potekli mnogi poznati pisci. Šta je za Vas značila knjig...
by Redakcija
0

 
 

Intervju sa Draganom Popadićem direktorom Radio Tivta

Intervju sa Draganom Popadićem direktorom Radio Tivta   Razgovarao: Božidar Proročić     Gospodine Popadić prepoznati ste kao medijski, kulturni, i šahovski pregaoc, koliko je važno da Tivat pored turističkih sadrža...
by Redakcija
0

 

 

Intervju sa NJ. E. Nataliyom Fiyalkom

INTERVJU SA OTPRAVNICOM POSLOVA AMBASADE UKRAJINE U CRNOJ GORI NJENOM EKSELENCIJOM NATALIYOM FIYALKA  Razgovarao: Božidar Proročić   Prvi tragovi ljudske civilzacije u Ukrajini sežu još u daleku prošlost prije 300.0...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Božidar Proročić: Razgovor sa Nebojšom Burzanovićem

Gospodine Burzanoviću, direktor ste Narodne biblioteke ,,Radosav Ljumović” koja čuva tradiciju knjige punih 138 godina jedan je od najljepših kulturnih reprezenata glavnog grada Podgorice koliko je važno da ovako značaj...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona

0 Comments


Be the first to comment!


Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *


Konkursi regiona