Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Intervju

13. Decembra 2013.
 

Stari tekstovi: Intervju sa Đorđem Balaševićem (1986)

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

Đorđe Balašević: Pesma traje dok se ne otpeva (1986)

razgovarao: Petar Popović (Rock, avgust 1986), foto: Zoran Trbović, slika sa omota: Dražen Kalenić

 

“Što se tiče poređenja sa velikim književnicima, svako vreme ima svoje načine izražavanja i nisam siguran koliko takve usporedbe mogu stajati. Na mene je Mika Antić izvršio veliki uticaj. Žao mi je što nikad nije pokušao da peva. Govorio mi je: Mrzim te što te svoje pesme možeš da otpevaš”

“Bezdan” je sedma po redu i najbolja ploča Đorđa Balaševića. Svojevremeno sam jedan posve drugačiji lični sud oko njegovog debitantskog albuma pune dve godine otplaćivao preko redovnog suda. Sada mi nije žao, jer mi na gramofonu letuje ploča koja svojim zbirom, zvukom i poetikom ispunjava sva obećanja i nadanja što ih je sobom anonimni Đole, uvek nesvršeni školarac i uvek nedokazani fudbaler, izneo krajem 1977. 

Tek ga ova ploča u svojoj ukupnosti svrstava u red malobrojnih autora velikih dela ovog vremena i ovih prostora. Kvalitet ove ploče nije u tome što se najzad uveravamo kako Balaševićeva (nikad osporena) poezija zvuči u kontekstu prirodnog instrumentarija i što, prvi put, odiše kao celina, več što on sjajno oživljava jedan zaboravljeni žanr popularne muzike – protest.

Dostojanstveno, ironično, jetko i slikovito iznosi pred naše savesti neke istine godine proste 1986. Uradivši to inspirativno i jasno, talentovano i ozbiljno, on tera na razne zaključke, pa sam spreman da tvrdim kako je B-strana ploče najsnažnija i najličnija celina naše diskografije za puno godina unazad. Toliko istinita, toliko bolna, delo trenutka, ali i večnosti, slika čoveka u sučeljavanju sa brojnim gorkim izazovima vremena.

“Bezdan”, uz to, pokreće i neka zajednička pitanja, neke stvari koje se tiču svih nas, a takvih je dela, pogotovo ploča, veoma malo. Saznanje određene sumnje je čest razlog za pesmu. Upravo zato, pesnik u Balaševiću naložio je čarobnjaku reči da rastereti svoj trezor najvrednijih stihova. U sudaru srca i čemera dobili smo ostvarenje velikog moralnog, pa tek onda bilo kod drugog bilansa.

Ima nešto prokleto u nama: neka bremza što nam dozvoljava da najbolje i najistaknutije pesnike među nama spoznamo i zavolimo dockan. Zavidimo im, izgleda, što su rekli ono što mi nikako da artikulišemo i izustimo. Ali, oni zato i postoje. Međutim, nekad uspemo da te prokletnike na vreme prigrlimo. Stoga je Balašević srećan čovek. Puk ga je prepoznao, usvojio i sledi ga.

Ovoga puta vodi nas do svog Bezdana. Mesta slutnji, a mesta tako aktuelnog. Bezdan je tačka gde prestaje naše iskustvo i znanje. Tamo logika ne važi, sve postaje ili san ili suludost. U Balaševićevoj varijanti (nepretpostavljivoj, razume se), ima tamo jedna kula svetilja – zove se Ljubav.

Sve je pod ovom kapom nebeskom raskrinkano, razobličeno, ogoljeno i bez čari neznanog. Zato je lepo poći ka Bezdanu. Možda jedina mogućnost. Ta sredokraća spokoja i izazova, beleg iza kojeg stoji pouzdano još samo velikaTajna. Eno tamo Balaševića. Valja mu i biti, ko bi drugi? Velika ploča je ona koja vas muči. Koja ne dozvoljava da ste spokojni i rasterećeni. Dok je objašnjavate, osećate kako postajete sami, mali i prepoznati. Tražeći odgovore na veliku ploču inventarišete sebe. Ostajete bez svojih tajni. Posle ništa nije isto. Tu je osnovna čar.

Znam da je “Bezdan” rock’n’roll ploča u svoj svojoj neverovatnosti, iako Balašević ni najmanje ne ostavlja utisak originalnog rockera. Poslušajte je pažljivo, pa ako nisam u pravu, svima ponaosob stojim na raspolaganju za izvinjenje.

Još nešto. Na prvom omotu svoje biografije Đole nas je gledao iz nekog maturskog rama. Direktno. Kasnije je bio tužni pajac. Jednom čak i nasmejani vlasnik sombrera. Na prošloj ploči krio se jedan majmun što ništa ne vidi, ne čuje i ne zna da izusti. Sa omota “Bezdana” uopšte nas ne gleda. Okrenuo je leđa i posmatra vodu što prolazi. Zna, kvarnjak, da će i ta voda oteći. Samo nebo i zemlja ostaju.

– U muziku si ušao kao pesnik. Šta si od toga zadržao do danas? Koje tehnike i koje tajne?

 

– Vidiš, ja ne radim uobičajeno već naopako. Za razliku od ostalih koji rade svoje stvari, svoje tekstove, ja prvo pravim muziku. I onda mi nastane neka ideja, tema koje se kasnije teško mogu odreći. Ta prva asocijacija je najjača. Inače ne bih mogao da uporedim ove pesme sa onima koje stoje bez muzike, a koje i sada, ponekad, pišem.

Ako govorimo o mom pristupu, onda se verovatno radi o nekom ritmu, nekom talentu i nekoj sposobnosti da se naše nepraktične reči iskoriste. Ti putevi slivanja i načini nastanka pesme su i meni nedokučivi. Znam da danima nešto pevuckam, mumlam, artikulišem svaku petu reč i onda se odjednom cela pesma desi iz komada. Iskreno, nekad se iznenadim kada čujem krajnji oblik, koliko je sve dobro; da li je moguće da sam je baš ja napisao?

 

– Da možeš, da li bi neke pesme prepravljao. Da li si nezadovoljan nekim rečima ili rimama?

 

– Imam utisak da novu ploču ne bih dirao. Prošlo je mesec dana i čini mi se da tu sve dobro stoji. A stare stvari bih prepravljao. Recimo, nikad nisam mogao da svarim “Ilonu”. Ona je odlično prolazila na koncertima, ali meni lično nikad nije legla, to sam znao čim sam je napisao, ima stvari koje ne zvuče kao celina, ne osećam se dobro, ima reči i strofa koje tu nisu dobre.

Publika, koja sluša mnogo loših tekstova, to ponekad ne primećuje. Što me i čudi, jer moja publika na to veoma obraća pažnju, do toga drži. Neke pesme bih sada drugačije napisao, recimo “Pa, dobro, gde si ti”, koja je isforsirana i pravljena sa idejom da bude hit, a nikad to nije bila. To nije bila voda u kojoj najbolje plivam.

 

– Kada smo kod toga, imaš li mehanizam koji unapred identifikuje hitove? Ili, da li ti je to važno uopšte?

 

Dve stvari znam: publiku ne možeš isfolirati i jaka se pesma mora izboriti. Dokaz je moja prošla ploča. Prvo su se vrtele pesme do kojih meni nije stalo – “Al’ se nekad dobro jelo” i “Baby Blue”, a “Slovenska” je otkrivena tek kasnije. Danas tu ploču pamte samo zbog “Slovenske”, jer je to prava pesma. Raduje me što mi pesme do kojih držim imaju dugačak put, ali i dug vek trajanja. Još nešto, moje pesme ne eksplodiraju, već se otkrivaju na komade, da bi se na kraju sasvim razotkrile.

 

– Kako ti pada status čoveka “van šeme domaćeg šou-biznisa”?

 

– Vrlo dobro se zna šta se mora uraditi kada se snimi ploča. U tome ima puno stvari koje me ne raduju, pa ja zato pokušavam da ostanem izvan. Ima i puno stvari koje, hteo ili ne, moraš učiniti. Ovoga puta sam rešio da sve svedem na minimum… Dosta sam se obeshrabrio sa štampom. Ne u smislu nekog zlonamernog pisanja, već zbog toga što i tu ima dosta netalentovanog sveta.

Neke moje izjave date radi objašnjavanja stvari van šablonskih, u nastojanju da razbijem sliku o lažnoj boemiji, i onih naslova u stilu “Panonski mornar”, “Pesnik ravnice” i “On se vraća svojim salašima” potpuno su krivo interpretirane. Pri tome nikom nije palo na pamet da ja nisam dete sa sela, rođen sam u gradu, nikad nisam duže od dan-dva bio na selu.

Imam druge korene i navike, verovatno posedujem i neke ravničarske instinkte… Onda, to što se pojavim u nekim važnim TV emisijama i odzevam play-back u surovoj scenografiji i posle pođem kući i gledam spotove Bouvija, Gebrijela i drugih – posebna je priča.

Kao čovek koji sebi daje kompliment da je u neku ruku kolega spomenutih, onda sam dotučen. Pojavljujem se nasred ulice, pevam baladu, a oko mene deca i žene sa mrežama kupusa… Zato sve to izbegavam, a nastojim da mi koncerti budu dobri i neuobičajeni. Bez obzira što i tamo ima onih što kvare, ipak sam ja tu glavni i odgovorni i niko mi drugi ne može sve upropastiti kao na televiziji ili štampi.

 

– Kako objašnjavaš činjenicu da pored tolike migracije seoskog življa u gradove, ti, urbani tip, najbolje opevaš seoski ambijent?

 

– Pa, ja sam vešt posmatrač. Ne bih hteo da se hvalim, ali kao i svi tipovi koji dobro obavljaju svoj posao, tako i ja imam dara da napravim da sve izgleda lako i jednostavno. U taj posao posmatranja ulazim sa puno srca, pišem o onome u šta verujem, dopuštam da me inspiracija nosi, ne štedim se. Imam sreću, takođe, da poznajem puno ljudi sa korenima iz sela, pa onda ovaj moj usporeni ritam mogu da prilagođavam njihovom i crpim saznanja.

Dalje, verovatno su ti moji Balaševići od Čovekolikog naovamo imali te situacije, pa je meni samo ostalo da ih sve opevam. Posle “Snaše sa salaša”, i drugi su hteli to da rade, pa im nije išlo. Na silu se teško nešto može. Meni se pesme dešavaju na najčudnije načine. Kada završim ploču, totalno sam prazan i bojim se: kako ću ubuduće moći? A mogu, to se dešava pod raznim okolnostima, verovatno ima veze i sa snoviđenjem.

Recimo, “Slovenska” je bila prva koju sam zamislio, a poslednja koju sam uspeo da snimim za prošlu ploču. Osećao sam je, ali mi je nešto stalno govorilo: ne danas! I na dan kada se završavalo snimanje ležao sam i odjednom sam imao prvu strofu, u autu između kuće i studija, kod Stare Pazove, imao sam drugu strofu, a u studio ušao i ispevao celu pesmu. Prave se pesme dese, izlete, nema planiranja…

“Pevca” sam drugačije zamišljao: “Što sam imao petla, ispred mene budućnost svetla”. Putovao sam kod oca u Peštu i u kolima mi se to stalno vrzmalo. Ništa ne beležim, ako je dobro ne zaboravim. Takvo je moje pravilo. Sve vreme su mi išle neke stvari kroz glavu i kad sam došao kući, uzmem gitaru. Odmah sam pevao kompletnu verziju. To je dobroćudna pesma o delikatnoj temi, o neopevanom organu…

Ima još nešto, pesme nikada nisam štrojio, gledao sam da ne budu uvredljive. Ako posumnjam, ostavljam, možda, za koncerte.

 

– Koliko imaš ostavljenih pesama?

 

– Nekoliko. Znaš, živim u Novom Sadu i od mnogih sam stvari operisan, imam raznih dodataka i primesa u krvi. Mene neki velikosrpski momenat ne može da dirne. Imao sam kuma u Valjevu koji je bio kao sa krajputaša. Sav u tom folkloru, šljive, trave, nošnje. Njemu sam napisao pesmu “Srbija na istoku” koristeći naslov knjige Svetozara Markovića. Međutim, ta je pesma previše jaka, u njoj se spominju očenaši, krajputaši, i baš zato je nisam snimio, da se ne bi pogrešno analizirala i druge dovodila u sumnju.

 

– Ipak, neke pesme su ti pažijivo analizirane?

 

– Čujem da se digla frka oko “Hondurasa” i onda kažu, šta on to piše, zašto se time bavi kada se nikad nije interesovao za politiku? Ja sam, recimo, uz “Pevca”, pre pet godina imao pesmu “Za treću smenu” na koju sam veoma ponosan, jer je meni mnogo značila. Tada se trebalo odlučiti pa pevati: “Večeras treća smena vraća tuđi dug, naspi još jednu za večite krivce, proletere…”

Onda, jedna o mojoj generaciji, o čoveku koji je školovan da bude rukovodilac. Ljudi su me pitali ko je taj Bane? A ja sam pevao o opasnosti “hiljadu Baneta” koji se danas dobro uklapaju, umesto da osveže, promene. “Blues mutne vode” je basna koja je imala svoje primese… Međutim, neke pesme su proklete, osuđene na zaborav i žao mi je što se prvo zapazi “Al’ se nekad dobro jelo”.

 

– Pa i to je, na izvestan način, sociološka pesma?

 

– Čak je i na nju bilo primedbi. Vadio sam se da je bila greška u štampariji, da je originalni naziv „Al’ se i nekad dobro jelo”.

 

– Da li ti je katkad žao što ti je darodavac dao toliko dara za tekst, a nauštrb muzičkog talenta? Čuo sam jednog muzičara što kaže: Greo’ta, Balašević ima samo dve matrice, a toliko dobrih tekstova?

 

– Da, imao sam velikih komplimenata i doživeo brojna poređenja. Mnoga, razumljivo, smatram neumesnim, ali sam se osećao jako važan kada mi neko spomene, recimo, Dilana. A i on muzički ne stoji baš najbolje, ako ja imam prava da to primetim. Međutim, svi koji bolje stoje sa muzikom kreću u jazz. To je zlo. Ja nemam tih opasnosti. Kasno sam startovao, pa neću uspeti da toliko iskomplikujem. Kod mene se zaista sve vrti oko nekoliko akorda, koje ljudi oko mene nastoje da oplemene.

 

– Tvoj novi, uistinu stari, “oplemenjivač” je Aleksandar Dujin. Slušajući novu ploču, imam utisak da te dobro muzički tumači. 

 

– Mi smo privatno dobro. Ja sam dosta vremena provodio sa bivšim saradnicima, ali nikada nismo uspeli da ostvarimo isti fazon. Ovoga puta smo se našli Duja, Đorde Petrović i ja, tri strašno tolerantna tipa. A to je sjajno za atmosferu.

 

– Ovu ploču si brzo snimio?

 

– Da, za samo osam dana rada.

 

– Kod nas se sada ploča snima mesecima, u svetu se prešlo na sezone. Znaš li to?

 

– Znam. Prethodne ploče sam dugo radio jer sam imao privilegiju da budem miljenik PGP RTB. Imao sam studio kad sam hteo. Sada sam odlučio da snimam za nekog drugog i kao beskućnik morao sam da racionalizujem. Sat je 8000 novih dinara i zato smo sve prethodno pripremili… Sećam se dana kada sam snimao po jednu strofu, pa mrzovoljan odustajao. Ovde smo bili u stisci.

 

– Da li bi bio spreman da zbog zvučnog utiska provodiš dugo vremena u studiju, ili ti je važnija atmosfera?

 

– Poznato je da sebe ne uzimam kao pevača, da uvek pevam drugačije, a i da je uvek iza mene stajala neka zvučna geometrija. Nigde nije bilo da se nanjuši ljudski faktor. Recimo, prethodne dve ploče snimao sam kad iBajaga i mene je oduševljavala ta atmosfera oko njega u studiju. Oni su delovali kao ekipa, kao društvo kojeg se sve to tiče, dok sam ja uvek bio sam kao kurjak.

Vremenom sam počeo da verujem kako nisam u stanju da stvorim atmosferu. Išao sam linijom manjeg otpora: znao sam da nisam u stanju da menjam i pristajao na svake matrice, verujući da ću pevanjem doneti štimung kojeg sam zamislio, ali nije išlo. Sada, opet, znam da će ubuduće moje pesme zvučati na pločama onako kako sam ih zamislio – možda ne dobro, ali će imati osnovnu atmosferu.

 

– Kako trpiš sve te komplimente koji ti se upućuju?

 

– Trezveno. Sve stvari kroz koje sada prolazi Plavi orkestar ili druge aktuelne grupe, danas posmatram sa distance i sećam se mojih, naših situacija. Nama su popustile sve kontrole. Čak poveruješ da si najpametniji na svetu. Onda se zaluta, izgubi svaki trag. Bude sve i sve prođe. Ostaneš sam. Imaš te brojeve, tiraže, slike, par isečaka iz štampe do kojih ti je stalo i nastojiš da održiš neki svoj kontinuitet. Ne po pitanju uspeha već rada…

Imam sreću da imam publiku koja me razume. Nastojim i osećam obavezu da je ne razočaram. Dobijao sam najrazličitije komplimente koje ne uzimam baš ozbiljno, pre kao znake prijateljstva.

 

– Sećam se kad ti je neko rekao da si naš Mekartni. Zvuči suludo, ali on je imao sreću da njegov talenat gaji izuzetan Džordž Martin. On je znao ono što Pol nije umeo. Takvog Martina ti nisi imao. 

 

– Jedino mogu reći da su mnoge moje pesme zauvek upropašćene. To je činjenica. Ali, što Elton reče, “I’m Still Standing”. Ako ne smislim bolje, nadam se da ću prearanžirati i ponovo snimiti neke stare stvari, tako će pesme samo dobiti. Publika će to razumeti.

Gledaj, ja sam u sve ovo bio gurnut, nisam znao šta se dešava. Nisam bio spreman na sve što se zbilo, kao ni mnogi što idu iza mene. Čist amater koji je prošao! Da sam na početku sreo sadašnjeg Duju, sadašnjeg iskustva i sadašnjih kvalifikacija, sve bi daleko bolje zvučalo.

Kod nas je sve od početka do kraja na istom nivou sa samo dve kombinacije. Da budeš ponosan i siromašan, ili da završiš kao Pera Čelik, na novinskim stranama koje nisu namenjene estradi. Ja zato moram biti zadovoljan onim što sam ostvario, jer sam dejstvovao u blesavim okolnostima.

 

– Jedna profesorka književnosti nedavno te je uporediia sa Brankom Radičevićem i Crnjanskim…

 

– Poređenja.. Na tu temu sam više puta razgovarao sa Arsenom. On kaže: “Propašćeš jer si uspeo. Kantautori ne smeju da uspeju, da imaju toliku publiku. Ja sam imao sve što i ti, ali nikada toliku masu.” Znam da sam uspeo da postanem narodni, ne narodnjački. Imam pristup koji me održava prilično normalnim, ne mogu u celoj mašineriji da ostanem potpuno netaknut, ali mi prija saznanje da me prihvataju…

Mene brine što, evo, osam godina nemam konkurencije. Ne bih želeo da se tim hvalim, već da istaknem kao minus. Ako gledamo poslednjih nekoliko godina, autori važnih tekstova su Bora, koji je razmenio četvrtu banku, Džoni, koji nije tu, Bregović, koji ima svoje periode rada – znači, sve sami stari momci.

Nikako da se pokaže jedan dvadesetogodišnjak koji će pevati u fazonu svoje generacije. Zato je pojava Bajage uticala pozitivno na sve nas da se motivišemo. Ne po pitanju preotimanja tiraža, publike, nego kriterijuma. Da vidiš da nema opuštanja, da se moraš boriti i izboriti za nešto na šta jednog dana možeš biti ponosan…

Što se tiče poređenja sa velikim književnicima… svako vreme ima svoje načine izražavanja i nisam siguran koliko takve usporedbe mogu stajati… Na mene je Mika Antić izvršio veliki uticaj. Žao mi je što nikad nije pokušao da peva. Govorio mi je: “Mrzim te što te svoje pesme možeš da otpevaš”.

A pesme su nam bile slične, čak su i neki govorili da mi on piše pesme, što je bio ogroman kompliment. Mika je uvek prvi koga pominjem kada se povede razgovor o nekim poređenjima iz mojih geografskih prostora.

 

– Bajaga, opet, misli da si ti naš Dilan. Da li bi voleo da ostariš kao on, da te prate sjajni muzičari, a da pevaš pesme koje nikoga sada ne dotiču?

 

– Meni je najdraže što mogu da odem u Zagreb, kao što sam prošle zime otišao, i na dva rasprodata koncerta u velikoj hali izvedem ekipu bez zvezda. Niko nije gledao gde su mi prethodni muzičari, već su svi slušali pesme. Znači da je najvažnije šta se to svira. To je najbolja kombinacija: pesme, a ne ljudi. Dilana sada prate šmekeri (Tom Peti i grupa Heartbreakers – op.a.), ali…

Ja kad pravim album, uvek mislim da nema stvari koje se mogu prikopčati “Dunji mojoj”, “Vasi Ladačkom” i onda, na prošloj, “Slovenska”, a verujem da će nešto i sa ove ostati. Meni je glavni zadatak da napravim pesmu koja će ostati.

Sada otkrivam novu publiku na svojim koncertima. Među njima je puno sedamnaestogodišnjaka. Za mene je strašan kompliment kada počnu da pevaju “Moja prva ljubav”, jer znam da je ta pesma nastala kada su oni imali 7-8 godina. Doduše, granica prvih zaljubljivanja se pomera naniže…

 

 Iskreno, da li te je pogodilo saznanje da te Andrić nije uvrstio u antologiju rock poezije?

 

– Priznajem. Malo sam potcenjen, a možda i pogrešno predstavljen. Više sam u prošlosti bio u društvu Novih fosila i Zlatka Pejakovića, nego Čorbe ili Dugmeta, gde smatram da mi je prirodnije društvo.

Žacnulo me je i zabolelo što nisam pozvan u YU Rock Misiju, jer verujem da sam mogao, ne kao neki pevač, već kao tekstopisac, da napišem bar strofu…

Nesvrstan sam po pitanju žanra i zato imam problema. Zabavnjaci me ne smatraju za svog, jer ne prihvatam neke njihove šablone, rockeri takođe. Narodnjak nisam, te sam prinuđen da lebdim u nekom svom prostoru i zbog toga dolazi da mi se tu i tamo nešto uskrati.

 

Pesma traje dok se ne otpeva (1986)

Prvi deo intervjua (koji je Balašević dao Petru Popoviću avgusta 1986. godine) završen je rečima: “Nesvrstan sam po pitanju žanra i zato imam problema. Zabavnjaci me ne smatraju za svog, jer ne prihvatam neke njihove šablone, rockeri takođe. Narodnjak nisam, te sam prinuđen da lebdim u nekom svom prostoru i zbog toga dolazi da mi se tu i tamo nešto uskrati.” U nastavku, Balašević priča o koncertima, objašnjava svoju netrpeljivost prema narodnjacima, ukratko se osvrće na sve pesme sa novog albuma  “Bezdan” i odgovara na pitanje kako sebe zamišlja u starosti… možda tridesetak godina kasnije?

“Bora ima energiju i bunt koji mu dobro stoji, ali koji ja ne bih mogao da koristim. Džoni je hermetičan u svojim metaforama, suviše je zakulisan, ali jak. Kod Bijelog dugmeta najlepše pesme je napisao Duško Trifunović, mada Goran ima svoje karakteristične slike, tu svoju poeziju koja ide uz bend”

 

– Na koncertima imaš jedan brusovski odnos…

 

– Oduvek sam se zgražavao odnosom pevača prema publici. Kako znam da kod mene ne dolaze zbog muzike, morao sam da se snalazim. Aktuelna događanja me vuku, pa ja taj kontakt sa publikom preko priče, na moje iznenađenje, ostvarujem i u malim i u velikim dvoranama.

 

– Na jednom koncertu sam poverovao da bi mogao sve da izvedeš, a da uopšte i ne pevaš. Niko to ne bi ni primetio.

 

– Pa… mi ovako računamo. Optimalni koncert traje sat i četrdeset pet minuta, znači 20 pesama. Dešavalo se da su mi rekli kako smo izveli samo devet pesama za dva i po sata. Tu sam ja svašta pričao, lupao. E, sada, da li bi mogao koncert bez pesme, ne znam, ali da bih mogao da pokušam neku monodramu… Možda publika to od mene očekuje.

 

– Stoji da se vremenom približavaš osetljivijim temama.

 

– Nikada nisam želeo da budim niske pobude, da sebe stavljam u poziciju glasa naroda. Mene zanima kako ću jednog dana da gledam svojoj deci u oči. E, da me oni ne bi pitali zašto sam celog života pevao o kućicama u cveću, žabama i pticama, a nisam imao muda da pevam o rudarima, trećoj smeni, opštem odlasku u Honduras, lomljenju bagremova.

U toj dilemi sam uvek bio i sada sam: da li da gledam svoja posla, ili da pišem pesme onako kako mi dolaze. Nisam hteo hitove za leto, već nešto za svoju dušu. I kada sam na kraju preslušao “Bezdan”, video sam da nečega tu ima. Nisam lud da to ne vidim i osetim.

 

– Zanima me kako si stigao do “Bezdana”?

 

– Bez plana. Kada sam završio, nisam hteo ništa da menjam. Na “Ne lomite mi bagrenje” mogao sam da napišem“Prodavala je kestenje”, ali bi me celog života proganjalo da sam menjao ono što mi je bilo na duši. Ja sam ove stvari pisao iz istog ubeđenja iz kojeg sam pisao i “Računajte na nas”. Zbog te pesme su mi govorili: Lako je tebi, napisao si “Računajte na nas”. Kome podilaziš? Ti možeš sve… 
A ja živim taj gorak estradni život, plaćam svoje socijalno i penziono osiguranje, oduzimaju mi porez, niko mi ne gleda kroz prste, stan sam nasledio od dede, jer nema varijanti da se to zaradi od ploča… “Računajte na nas” je izazvala tihi revolt, vremenom je pesma i postala parola…

Pesme pišem iz situacija. Tako je nastala “Moja prva Ijubav”, “Oprosti mi, Katrin”, na ploči “Pub” pevao sam“Na pola puta” jer sam se osećao na pola životnog puta. Sada je normalno da živim u vreme kada hleb u dva dana tri puta poskupi i dva puta pojeftini i kada mi uzmu 48 posto na ime poreza. To mora da se odrazi u mojim pesmama. Nisam bundžija i neki konfliktan tip, ali je to odraz situacije kod nas i, što šmekeri kažu, “šire”.

 

– Kako se osećaš kad sretneš junaka iz svoje pesme?

 

– Ne želim nikog da uvredim, još manje razočaram. Dešava mi se da kažu kako su upoznali Vasu Ladačkog, a ja bih da priznam da sam ga izmislio. U Sremskoj Kamenici postoji tip koji se zove Boža Pub, koji je kartaroš, pa mu se kasnije dodaju oni atributi iz pesme. Svaka moja pesma je dobar scenario za priču. Ako čuješ početak, zanima te kraj, ako čuješ kraj – interesuje te ono u međuvremenu. Imam sreću što ne moram da jurim refrene…

 

– A da li bi menjao pesme kad vidiš šta se sa ljudima iz njih desilo?

 

– Ne… Uglavnom, pesme su se više dokazale nego ljudi. Oni su sami sebe demantovali. Neke pesme su ostale kao svete zapovesti, lepo je kada se određene životne situacije objašnjavaju starim stihovima.

 

– Veruješ li da pesmom bilo šta možeš promeniti?

 

– Pesma traje samo dok se ne otpeva. Ponekad mi se dešavalo da se stvori strašna atmosfera, nastane strašna snaga, verovao sam da tada možemo sve… ali ne, pesme mogu samo da zaintrigiraju. Da budu dobar dekor. Same za sebe ne mogu imati snagu da nešto menjaju.

 

– Generalno, kako bi ti okarakterisao ploču “Bezdan”?

 

– Ovo je ploča zvana mirna savest. Ako mi iko postavi ozbiljna pitanja, ja je mirno mogu braniti. Na njoj nema beznačajnih pesama, onih što su tu da popune broj. Ovde se govori. Ovo, na kraju, nije vesela priča.

 

– Možemo li ukratko o svakoj pesmi? Prva je “Honduras”?

 

– “Honduras” je čista slučajnost. Dilema je bila Honduras ili KaunasKaunas je malo teži pojam, jer se radi oRusima. Nisam verovao da zbog toga štosa može biti raznoraznih priča.

 

– “Virovitica” je zanimljiva, jer se peva o suprotnostima dva velika politička bloka. Ipak, iz svega ističe da tebe najviše u svemu tome brine problem “neslobode” u tom odnosu.

 

– Mene to, zapravo, najviše i plaši. Bojim se da se neki ludaci ne preigraju u svojoj igri i upropaste nam ovo malo sveta kojeg imamo. To nije pesma protiv ikog, to je pesma o nama i za nas, o našim blagodetima koje često ne vidimo. Ovo je“Ostajte ovdje” moga stvaralaštva.

 

– Dolazimo do “Januara”. To je druga pesma u tvom opusu protiv januara. Čudno?

 

– Mene uvek hvata tuga od novih godina. Uvek žalim za prošlim godinama, bez obzira na žetve ili prihode od turizma. Valjda je to pouzdan dokaz da starim. Smeta mi što vreme prolazi, pa prolazi. Onda počinješ da gledaš tužnim očima.

 

– “Nema više Neoplanta”. Za čim tu, zapravo, žališ?

 

– Ne žalim za muzičarima, već za drugovima. Žalim što smo izgubili onu dozu drugarstva koja nam se nekada činila tako značajnom. Oni su prihvatili jedan, a ja drugi red. To je žal za stvarima koje su postojale i koje su nestale…
Ja se nisam puno promenio. Ne pevam za Novu godinu, ne idem na letnje revije. Nisam postao faca koja ostavlja drugove. Dođeš u četrdesete i onda se pitaš: je li ovo vreme da prestaneš? Ja nemam tu dilemu, ali neko je ima. Onda drugi upadnu u publicitet, a ti pođeš drugim putem. Na takvoj raskrsnici smo se razišli. Velika je čarolija sve raditi u svoje vreme. Zato malo za čim žalim. Svoje sam bonuse potrošio ali… ostajem u igri.

 

– Naslovna pesma? Bezdan kao šta, kakva kota?

 

– Priznajem da sam pokušavao da nađem neku drugu reč, ali je sve bilo beznadežno. Tu pevam o novoj situaciji. U“Dunji” ona se udala, Vasa Ladački je oženio onu drugu koju nije voleo, onaj je doveka voleo protinu kćer. Sada sumnja: da me više ne voliš?
U pesmama svi volimo da smo mangupi, mi ostavljamo. U ovim mojim godinama ljubav drugačije doživIjavamo i primamo. Nema recki na revolveru, sada ti trebaju saputnici, oslonci. “Bezdan” mi je zato vrlo draga pesma jer nosi čar novog iskustva.

 

– U pesmi “Stari orkestar” priličan si pesimista. Nije valjda da veruješ kako tvoja generacija nema snage?

 

– Gledam ta lica koja se pojavljuju na televiziji. Revija – stari dom! “Dinastija”, “Krstarenje”, sve neki starci, nigde nove, mlade njuške. Ja imam, recimo, trideset tri i dosta sam iskusan. Ne vidim zašto ne bi moj vršnjak, ekonomista, mogao da se prihvati ozbiljnog posla, nego to moraju da rade sedamdesetogodišnjaci. Zar oni ne bi mogli da gaje i paze unuke. To je vrlo odgovoran posao, a oni ga drugi propuštaju.
Svuda su, uzmi samo sport kao primer, važne smene generacija. Oni koji to nisu uradili na vreme, osuđeni su na borbu za opstanak. Ljudima se prekasno daju prve šanse. Granica davanja šansi mladima stalno se pomera u negativnom smislu. Kako da zamislimo nekog od devetnaest godina da radi nešto značajno? Sebe smatram srednjom generacijom, a moja se generacija kod nas svuda gleda kao mlada, koja tek treba da dobije šansu. Bojim se da će prestariti od čekanja.

 

– “Narodnjaci” su zanimljivo gledanje na stvari. Čega se ti bojiš?

 

– Zastrašuju me. To je nešto sasvim novo. Ne plašim se autentičnih ljudi kao što je Obren Pjevović. Plašim se ovih novih, hibridne klase. Bojim se publike koja ih svuda čini moćnim. Nisam ja ni Mojsije ni Dositej, ali smatram da svuda mora biti malo stila i šmeka. Mnogi dobri muzičari su se asimilirali u toj poplavi.
Tolerantan sam, ali u svemu vidim jednu negativnost. Nazadujemo u opasnom smislu. Idemo u primitivno, što naš folklor ne zaslužuje, idemo u ono što nema veze sa narodnim. To je zvuk opšteg očaja i to je prevagnulo.

 

– U zaključnoj pesmi “Slow Motion” ima dosta rezimea vrlo lične prirode. Zašto? Zvuči kao svođenje dugih računa.

 

– Ja moram dalje, ali u tom životnom ritmu. Ja sam tip koji ipak sam sa sobom provodi najviše vremena. Svestan sam da je sve manje ljudi koji su spremni da se žrtvuju. Sve je manje doslednih. Držim do životnog fer-pleja. Jasno mi je da su stigla vremena kada se treba boriti za opstanak, ali verujem da treba zadržati malo dostojanstva…

 

– Da li si bio svestan u šta se upuštaš kada si napravio “Ne lomite mi bagrenje”?

 

– Odavno sam želeo da pevam o Kosovu. Međutim, vrlo nerado pevam o stvarima koje ne poznajem, a očigledno je da i ne želim da upoznam i prihvatim sve te ružne stvari koje se još dešavaju. Gledao sam neke emisije i kao neutralnog posmatrača to me je veoma pogodilo. Živim jako daleko i napisao sam tu pesmu bez namera.
Želeo sam pesmu koja bi u meni popravila raspoloženje… U vojsci sam imao prijatelja sa Kosova. Želeo sam da napišem pesmu o mom drugu Bektešiju. Želeo sam da ga negde vidim, da vidim šta je radio i kako se držao. Iz sela jeLauša i zanimala me je njegova sudbina.

 

Nisam hteo pesmu koja iritira. Ona je ozbiljna, ali ljubavna, govori o značajnim stvarima i meni je vrlo draga. Ona ima svoju težinu. Takva pesma morala je kad-tad da se napiše i drago mi je što sam je baš ja napisao prvi…

 

– U jednom momentu pretiš.

 

– Stvarno je prekardašilo. Ja ne znam politiku, jedino mogu kao i svi Jugosloveni u krajnjem dometu da budem fudbalski selektor, ali je očigledno da tamo ima nečeg zlog. U mojoj pesmi želim da se tamo nešto prelomi, pukne, da se reši. Da prestanemo slušati kako se sve stabilizuje, a dva dana kasnije ponovo – ovi se spremaju da dođu, oni se sele, a oni svašta rade svojim komšijama.

 

– Neko ti može zameriti da si daleko i da ti je lako da pevaš kada te sve ne dotiče.

 

– Znam da bi neko bliži i upućeniji to, verovatno, bolje napisao, ali sam ja uzeo slobodu da kažem kako to doživljavam i šta me zabrinjava. Nadam se da to ne brine samo mene.

– Prvi si pevao o trećoj smeni, pevcu, Kosovu. Šta se novo prvo može u budućnosti očekivati?

 

– Moj je problem što nisam uspeo ništa da prećutim. Mene je život naterao na pesmu. Meni su javno rekli: “Ne vodi se politika gitarom”, a poznati satiričar me uzeo u zaštitu odgovorom “Ne vodi se politika ni guslama”. Ja od gimnazijskih dana pevam i pišem što se ne pretpostavlja. I dalje imam nekih zamisli, videću.

 

– Kako bi sebe želeo da uvrstiš u muzičku podelu?

 

– Vidiš, kada se Dilan pojavi negde, bilo na ostrvu Vajt ili Live Aid-u, niko ne dovodi u sumnju da je njemu tu mesto. Volim Dugme, Čorbu, Bajagu, ali očigledno da nisam u stanju da radim isto što i oni. Ja sam samo deo tog društva.

 

– Odobravaš li to što neke tvoje kolege menjaju žanrove i ideale?

 

– Nema opravdanja što najbolji avangardni i underground gitaristi sada sviraju narodnjake. Neke stvari ipak nisu za prodaju. Ja sam mogao da pišem svašta, pod drugim imenom, da niko ne zna. Nisam. Jer bih posle morao sebi da odgovaram na neka teška pitanja.

 

– Kako sebe zamišljaš kada ostariš?

 

– Starim sa svojim pesmama. Brel je to okončao dostojanstveno, Koen ima stila. Kao što sam pevao o prvoj ljubavi, o pola pređenog puta, nadam se da ću umeti i o starosti. Verujem da nisam baš sve rekao.

 

– Imaš li predstavu kako bi voleo da ostaneš upamćen?

 

– Voleo bih da moji praunuci imaju prilike da vide na videu koncerte iz Zagreba, Skoplja ili Sarajeva, situaciju kada svi pevaju pesmu o Vasi Ladačkom. Verujem da ne bi imali ništa protiv takvog pradede.

 

– Grize li te savest?

 

– Ja se ponekad pitam koliko je fer da sa nekoliko pesama zaradim toliko para, ali se onda postavim u odnosu na ostale koji se penju na binu a zarađuju daleko više, pa uvidim da je to beznačajni deo od prihoda beznačajnog narodnjaka. Savest mi je čista, jer znam da svoju publiku nisam prevario.

 

– Da li si nekada verovao da se od pesama može živeti?

 

– Dugo mi to nije padalo na pamet, čak ni kada sam snimio prve ploče. U početku sam za Radio Novi Sad pravio prepeve Stivija Vondera i italijanske kancone i zarađivao neke simbolične cifre. Pri tom nisam mislio da mi to jednog dana može biti profesija… Vidiš, od gitare sam lepo proživeo.

 

– Kakav je tvoj odnos prema vodećim kolegama?

 

– Bajaga mi je najbliži zbog slenga koji koristi, a to je jezik njegove generacije. Bora ima energiju i bunt koji mu dobro stoji, ali koji ja ne bih mogao da koristim. Džoni je hermetičan u svojim metaforama, suviše je zakulisan, ali jak. Kod Bijelog dugmeta najlepše pesme je napisao Duško Trifunović, mada Goran ima svoje karakteristične slike, tu svoju poeziju koja ide uz bend. Raduje me što niko od nas nije izneverio svoje pesme.

 

– Imaš li nekih ličnih neuspeha?

 

– Pa, nisam bio nikad prvi u “Hitu meseca”, dobro sam stajao na špici, odavno nisam imao hit na programu 202… Ma, opet sam zadovoljan. Imam publiku koja i to razume.

 

– Za kraj, bojiš li se zabrane?

 

– Ta se mogućnost sada prvi put pominje. Za takvo nešto sam nepripremljen. Ali, ljudi će naći u takvom slučaju način da đođu do pesama… Mislim da ćemo se zbog ovakvih razgovora jednog dana smejati.

 

 

Preneseno sa: Yugopapir.blogspot.com



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Kristina Asanović: Žena može sve, još kad je Romkinja, tada može još više

Za prvi romski portal u Crnoj Gori RomaNet.me novinarka Nevenka Kapičić je razgovarala sa doktorkom Kristinom Asanović, čije riječi će vas inspirisati na humanost, ljubaznost i istrajnost. Kristina je nišlijsko dijete, ...
by Redakcija
0

 
 

Ismet Bekrić: Virnem u djetinjstvo svoje…

Razgovor sa Ismetom Bekrićem, književnikom   VIRNEM U DJETINJSTVO SVOJE…   ISMET BEKRIĆ (Banjaluka, 1943.), pjesnik, pripovjedač, dramatik, prevodilac, jedan je od najznačajnijih pisaca za djecu u BiH, koji...
by Redakcija
0

 
 

Od Bijelog Polja do bijelog svijeta: Saladin Dino Burdžović

INTERVJU   Saladin Dino Burdžović, književnik         OD BIJELOG POLJA DO BIJELOG SVIJETA   Saladin Dino Burdžović (1968, Bijelo Polje), pjesnik i prozni pisac. Gimnaziju je završio u rodnom ...
by Redakcija
0

 

 

Božidar Proročić: Razgovor sa Nenadom Dizdarevićem

INTERVJU SA NENADOM DIZDAREVIĆEM   Razgovarao: Božidar Proročić, književnik i publicista   Filmski reditelj, scenarist, producent i profesor filma iz Sarajeva, Bosna i Hercegovine. Njegov najznačajniji film, po ...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Dina Murić: Nije dobro u Crnoj Gori biti umjetnik

INTERVJU SA KNJIŽEVNICOM, DINOM MURIĆ   Razgovarao: Božidar Proročić, književnik i publicista   Dina Murić, rođena 1982. godine u Rožajama (Crna Gora), je pjesnikinja, esejista i filmskiscenarista. Autor je ...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona
 
Secured By miniOrange