Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Izložbe

30. Marta 2018.
 

60. JUBALARNA IZLOŽBA DEJANA BOGOJEVIĆA

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

U četvrtak, 15. marta 2018. godine u Galeriji NBOS u Osečini otvorena je jubilarna 60.  samostalna likovna izložba Dejana Bogojevića. Reč je o izložbi stripa pod nazivom: SAMO STRIP SPOKOJ, koja je sadržala 90 strip tabli. U programu otvaranja izložbe pored autora učestvovali su: Ognjen Pudar, književnik, Radmila Nastić Antanasijević, književnica, dok je izložbu otvorila mr Ana Vasiljević, direktor.

Dejan Bogojević je do sada stip izlagao više puta na samostalnim i grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Samostalno u inostranstvu je izlagao u: Splitu (Hrvatska, dva puta), Podgorici (Crna Gora), Sežani (Slovenija), Velenju (Slovenija), Varšavi (Poljska). Objavio je strip album KAKO JE SVE POČELO i strip knjigu UKROT. Zastupljen u svetskoj strip antologiji. Član je Udruženja striparskih umetnika Srbije (po pozivu). Umetnički je direktor VALJEVSKOG STRIP FESTIVALA.

**

Ана Јелић, историчарка уметности је написала следеће о Богојевићевој стрип изложби:

Дејан Богојевић је сликар, књижевник, песник, дизајнер, илустратор,  једном речју мултимедијални уметник, необичног сваралачког заноса, радозналог и немирног духа. Његов авантуристички приступ уметности увек је смео и другачији. Дизајнирао је и илустровао велики број часописа, књига, каталога, стрипова… Богојевићев стваралачки опус је тешко сагледати. Велики допринос дао је у области девете уметности-стрипа као једне од можда најважнијих и најутицајнијих уметности модерног доба. У свом препознатљивм маниру, спаја елементе дадаизма и надреализма, апстракцију и геометризам… Као неконвенционални уметник  превазилази границе традиционалног и прави смеле искораке ка модерном. Не мари много за границе и правила. На једноставан начин ослобађа свој ум с мером и равнотежом. Стрип табле које ствара инспирисане су његовом поезијом, коју претвара у поља-екране. Та поља-екрани подсећају на строфе његових песама које с лакоћом претвара у црно-беле цртеже-слике. Апстрактне, гротескне и фантастичне фигуре смештене у поља-екране, комуницирају са посматрачем на занимљив начин. Посматрач пред собом има текстуални предложак који се код Богојевића покорава слици.

Богојевићев, можемо рећи, необичан стваралачки опус овенчан је успесима на свим пољима, а резултат је дугогодишњег рада и истраживања.

Изложба у Осечини је отворена до 16. априла 2018.

***

Песништво цртежа, образ језика

Поводом изложбе Дејана Богојевића „Само стрип спокој“ у Осечини 2018.

Језик и драма Богојевићевих стрипских минијатура су од две врсте. Прва је ововремена — лична, истанчана, експериментална, песничка до сржи — „Мушкарац у свету“, „То није смак света“, „Вид међу стенама“… Лако се с њом поистовећујемо.

Друго говорење је шаманско и архајско. Оно саобраћа са српским и човечанским народним генијем, вуковски преносећи шта нам говори колективно несвесно — али опет одевено у потпуно лични, неоптерећени, (слово)ликовни рукопис. Пример за то би биле минијатуре „Укрот“, „Сновоказ“ или „Огад“…

Прикладно, Богојевићеви ликови нам делују као маске, народне графике или резбарије, глинене лутке демона како их фолклорни уметник одвајкада представља. Присутни су код Дејана и ентоптички феномени — још у палеолитском сликарству забележени — они који чисто из ћелијске структуре ока стварају како апстрактне тако и фигуративне слике.

Уметников метод је истовремено архајски, анимистички, дечји, подсвестан, бруталистички, наиван, неуротичан, трансни, аутоматски, поп културни, лиризован, експерименталан, (нео)авангардан, хуморан… Сви ови елементи су добро познати у антропологији и психологији уметности, али су у Богојевићевој рецептури другачије и особено замешени, сагласно колективном искуству нашег нараштаја.

У овоме би, слутимо, уживали Ото Бихаљи Мерин и Драгиша Витошевић, али и Пабло Пикасо (који је цео живот хтео да ради стрипове, а да му дато није било!). Када се томе дода и увек лепа ћирилица, нешто најдубље у нама препознаје гласове и одзива се прималним криком који нема звук.

У овим стриповима–песмама, скривено иза опорости авангарде, има и тихе катарзе, лепог душевног ефекта за читаоца–гледача.

**

Питање ваљевске модерне уметности није довољно проучено, а одавно је постало значајно, и то шире од домета академске ликовности и примењених уметности.

Локални патриотизам је код Ваљеваца пословично јак, али изгледа не и довољно да се усредсређено проучи оно што се већ сад понегде схвата као модерна класика у стрипу, књижевности, драмским уметностима…

Рецимо, када се буде писала наша културна историја–понорница, доћи ће се и до значаја изворних веза које уметничко Ваљево, укључујући и својевремено деловање „Црног креча“, има са међународним феноменима као што су вршачко уметничко подземље, београдски Космопловци, а надасве с једним од кључних планетарних неоавангардних покрета — сигнализмом.

Управо је у сигнализму, који је сада на врхунцу свог трећег таласа, видљив и осетан одређени колубарски допринос, и кроз Богојевића и кроз друге.

*

Дејан Богојевић је у овом миленијуму признат као уметник и културни активиста, и у нашим и у  међународним оквирима. Он може и даље да ствара по вољи, и не мора да се бави питањима попут тога да ли је го цар наше академске уметности и важеће олигархијске естетике.

Ми ионако знамо да идеологија кињи двомислима нашу уметност још од почетака 20. века, а од 1945. то су јасни, на академијама силом наметани, естетско–морални конструкти: милитаризовани соцреализам, курвинско доларизовано ревидирање ка апстракцији (неко јесте платио гајдаша, док је вођен хладни рат у култури…), те данашње помодно али тупо поигравање концептуалном уметношћу које наравно нема духовну суштину нашег и далеког Истока, али би на силу хтело да има естетску елеганцију и идејну јединственост.

Срећом, како то у благословеним случајевима бива, све те квалитете — као плод игре неоптерећене важним питањима, али пружајући важне одговоре — доносе нам неочекивани извори, рецимо: Богојевићеве стрипске минијатуре.  Тај камен од угла своје уметничке нише, у претходном веку је бивао фотокопиран у самиздатима за посвећене, а сада је на изложбеним зидовима, као лирски знак слободе коју стално морамо освајати као личности и заједнице. Освајати свуда, а не само у лепој Подгорини.

 

Зоран Стефановић

У Сремском Београду, 14. марта 2018.

О аутору: Писац, међународни културни активиста и историчар културе. Управник Центра за уметност стрипа, Београд.



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Kenan Sarač: Bio jednom jedan…

Kenan Sarač     BIO JEDNOM JEDAN…   Bio jednom jedan i govorio Gume su ti kao letne. Bio jednom jedan i govorio Neću da te volim. Bio jednom jedan i govorio Đe si vođak. Bio jednom jedan i krivo mu bilo...
by Redakcija
 

 
 

Esad Gegić: Bošnjačka mahala

Esad Gegić     BOŠNJAČKA MAHALA   Moja je ulica mala i prašnjava grbava, stara Bošnjačka mahala, svi smo je voljeli, kitili igrama sa njom se druzili do prvog akšama. A moja avlija šarena šamija latica r...
by Redakcija
 

 
 

NOVO: ”Brodovi” Ivana Sokača

Ivan Sokač BRODOVI   Iz pogovora: Knjiga „Brodovi“ je višejezička zbirka pesama i pripovedaka. Pesme Ivana Sokača drže temperaturu životodajne radostii kada se prevedu na ruski, engleski i nemački jezik. Prevede...
by Redakcija
 

 

 

Dragan Stodić: Vajar Laslo Silađi o svojoj umetnosti i o sebi

Tihi razgovor Čoveka i Vremena          Izraz, motiv žene u mojim  skulpturama nije tako reći ni prisutan. Mada, imam delo u otvorenom javnom prostoru pod nazivom “VELIKI PAR”, koje sabira u sebi ...
by Redakcija
 

 
 

Miloš Ristić: Otiš’o je Miska

Милош Ристић   ОТИШ’О  ЈЕ  МИСКА Отиш’о је Миска Ништа више није исто Отиш’о је Миска Изненада брзо на препад дал...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona