Snagu sandžačkih gudura, bespuća i često zaboravljenog i zapostavljenog vilajeta slave njegovi žitelji širom dunjaluka i radom, ponašanjem i uspesima u svim oblastima života, dokazuju da su ravni, a nekad i za koplje viši od onih iz ekonomsko razvijenih i tradicijom bogatih sredina.
Jedna od takvih ličnosti je i gospođa profesor dr Bisera Suljić – Boškailo. Ona je iz dalekog Tutina stigla do vrhova nauke, univerzitetske pedagoške prakse i dokazanog, biranog glagoljanja u poeziji i prozi. Ova Tutinka, Bosanka i Nemica ili građanka Evrope ne posustaje. Putuje, piše, stručno i poetski predstavlja svoje kolege i slavi pisanu reč i knjigu. O svom književnom radu govori pesmama, pričama i romanima. Niti rani, niti kasni, ali stigne da nas svake godine obraduje novom knjigom i novom nagradom.
Biserino zrelo, serjozno i lirsko i epsko stvaralaštvo pratimo i u romanu „Karakondžula“. Suljićeva nas kroz strah svih nas iz detinjstva, majstorski vođenom pričom o karakondžuli, naizmenično iz sna vraća u stvarnost i iz stvarnosti vodi u san. Zato je čitalac pred stalnom dilemom dokle je jedno, a odkale počinje drugo.
Gospođa i kuće i literature Bisera karakondžulu iz raznih vrsta stravičnih priča prenosi u život. Metafora koja se mnogima neće svideti (jer je to istina), ali je tako. Od nas zavisi hoće li ili neće biti karakondžule.
Boškailova je literarno sjedinila sociološku, etnološku, filozofsku i versku stranu problema karakondžule. Ova neman što davi i guši usamljene ljude ne bira ni veru ni naciju, već onoga ko je usamljen, koga opsedaju grešne misli i ko postupa mimo božijih i ljudskih zakona. To pratimo i kod Đurđine i kod Huke, Juke i mula Ćora.
Huki je Bog dao snagu i srce da se ne plaši i da može sve. Ali, nije tako. Čovek je biće srca i na tom testu padaju i jaki kao što je Huka. On je preboleo jednu ljubav, jer je svestan šta znači rodbina. Druga ga je dotukla, jer je karakondžula zabrana. Zaslepljen ljudskom snagom, huka dvostruko greši: mimo svih u selu melje žito noću; očekivani strah ga odvraća o namaza, a ljubav ga goni da uzme Đurđinu pa neka ga nalet učine svi – otac, majka, selo i svi. Kad nije bilo snage i hatara da se ovoj ljudskoj gromadi stane na put stigla je karakondžula. Ona ga nije samo fizički iscrpela, a Đurđinu unakazila, već ga i moralno uništila.
Ova vrsna književnica nam je „Karakondžulom“, bolje od svih naučnih studija i tumačenja, otvorila oči i jasno i na zanimljiv način kazala – da ako smo, mišlju i delom čisti, karakondžula neće biti. One su uvek tu i kao virusi čekaju da duhovno i fizički oslabimo i da nas „klape“.
Hvala našoj i evropskoj Biseri što nas je obradovala ovom duhovnom građevinom, koja podjednako mentalno opušta, podučava i duhovno ojačava.
Tutin, 19. mart 2017. Hazir Derdemez, prof.
