Rođen je negdje duboko u njedrima Lovčena. To mu je babovina po ocu, dok je dedovina, po mamici miloj, negdje iznad Sarajeva, na Trebeviću. Tu su mu se sreli pokojnici, sreli i zavoljeli. Bilo je to u p(j)esmi, uz gusle, op(j)evano, bre! Neuspjeli puč na legendarnu (H)asanaginicu. Legenda kazuje da je njegov ćaća u tim šumama u’vatio njegovu mater dok je brala gljive ludare. Ukrotio je, zapalio planinsku paprat i okadio kako treba.
Dole u dolini rastao je Grad, gore na planini (h)roktao je gad. Tako su rimovani stihovi o roviocima za čuvenim gljivama tartufama, koje, vele, samo svinje mogu pronaći. Zato što svinja ima istančana čula mirisa na sve što ‘tukne’, jedino, vele antropolozi, ne konta mirise čistijih insana, odnosno alergična je, općenito, na mirise. Naročito u njenoj bližoj okolini pa i široj rodbini.
Ali, da vas jutros ne davim s njegovim biografsko-kanalizacionim podatcima.
Jedne godine ćaća mu uspuza na tavan, pope se na neku hoklicu, sveza konopac i reče: Sadame, Sadame, nabijem te na Gomoru, džaba ti je nafta ja ću prvi… Mati to sve reprizira kako bi sačuvala potpunu sliku o njima. A čoban krenu trbu’om za kru’om. Made in Dojče i land (Deutschland). Guten tag, Jeremija!
Zaposlio se u komunalnom da rovi po kanalima. S pedigreom i iskustvom napredov’o je do Centralne kanalizacije. Nedeljom bi iš’o da se pričesti i štogod ukrade s ikone. Sreo se s Jokom oko u oko, jedne noći, u tramvaju. Triole (Trica)- Letzte runde ( Zadnji krug ).
Elem, kad je ”naš” rovioc vidio tramvaj prvi put mlogo se prepo, uplašio. Noću je sanj’o kako ga po Durmitoru gonaju čelični zmijski carevi, vuku se na trbusima žderuć ljude… Dugo je, ‘naš’, Jeremija proučav’o tramvaj s pristojne udaljenosti. Nakon uspješnog ispitivanja i premudrog zaključka buknu ljubav!
Zavolio je tramvaje i divio im se. Voz’o se i bio sretan kad ulazi, ali još sretniji kad živ izlazi. Drhtanje je trajalo samo tokom vožnje. Adren-Alin bi tuk’o u čeoni damar, dok bi šu(m)bara u ritmu Tam-tama šetala po njegovoj frizuri, ala Džoni Vajsmiler.
Dođe rat! Objaviše da se može, (zapravo, mamicuimmilu da je poželjno), vikendom u BiH na safari.
Jeremija ode u crkvicu, ukrade šta je mog’o; poljubi sveca, i ode u Bosnu da siluje žene, pljačka sve redom i ubija starce i djecu. Da nastavi slavnu Kosovsku bitku.
Jednom je Hasi isp’o metak i zalut’o, pa kako to obično biva, nađe se s Jeremijom na samo. On i metak. Ptice umiru pevajući a svinje za svinjokolj, a one modernije od virusa, bre. Nakon par mjeseci izađe Jeremija iz bolnice i pravac Dojč.
Drht’o je od uzbuđenja zbog susreta s tramvajima. Kad je vidio prvog, bila je trica-tako kažu. Podigao je šapu uvis, dva prsta naglo savio nazad ( planir’o je da ih uskoro amputira, inšallah) i potrč’o direktno tramvaju u susret, k’o rodu najrođenijem.
Na svu sreću i nebesku pravdu tramvaj ga nije prepozn’o!
