Mi smo nepristojna generacija.
Starijima se obraćamo kao mlađima, mlađima kao starijima.
Nekontrolisanost emocija i stavova karakteriše naše ponašanje, ako se to uopšte ponašanjem i može nazvati.
Odrasli u devedesetim, iako težimo nekim drugim desetim to je ostavilo na nas snažan utisak, potisak i pritisak. Zbog suspenzije čipa promašene generacije kojoj nevoljno pripadamo izrastamo u moćne i snažne ali opasne i ekstremne ličnosti, što se odlikuje time da sve što stvorimo, ako stvorimo uopšte nešto, umemo da pogazimo u deliću sekunde. Poriv uništenja egzistira u našoj svesti isto koliko i poriv stvaranja, rađanja, kreacije. Ako doprinosimo opštem doprinosimo ne zato što to tako treba već zato što mi to trebamo. Zato što mi tako želimo. Zato što mi tako hoćemo uprkos tome što mi ne možemo i ne odlučujemo ni o čemu.
Iluzivnost je sastavni deo našeg temperamenta, imaginacija – našeg izražavanja, kontaminacija i dekontaminacija čoveštva – našeg ophođenja. Projektujemo sadašnjost u nešto tek predstoji iako je već odavno prošlo. Živimo u ništenju prostora, vremena, ideja i normi. Iskustveno smo moralni, šmekerski amoralni a delajuće – u oba smera u zavisnosti od toga na koju nogu smo ustali.
Sečemo granu na kojoj stojimo iz iste one negacije kojom smo potirali devedesete u kojima smo živeli kao deca, omladina, i u kojima smo izrastali u punoletne, nazovi-samostalne ljude.
To smo mi, niko i ništa, svako i sve, naočitost i svašta.
Umetnici života, profesionalni gubitnici…
16. 11. 2014.
Miloš Ristić
