Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Kolumne

4. Februara 2019.

Sinan Gudžević: O gudžanju

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Znajte da mi je milo što su mi ova dva rebra pukla i milo mi je što mi se pri pucanju rebara i preponsko tkivo povrijedilo. Da nije toga svega bilo, e ne bih u ovaj suteren stigao, te ne bih ni naišao na prvoga čovjeka u Zagrebu koji ne samo zna šta je gudžanje, no se i gudžao!

Događaji koji su prethodili ovome razgovoru nisu zanimljivi, zato će biti ispričani skraćeno. Igrajući nogomet, na sintetičkoj travi u balonu kod zagrebačke Toplane dobio sam udarac laktom u rebra. Snimak je pokazao prelom desetog i naprsnuće devetog rebra s desne strane. Pri pokretu koji sam načinio nakon udarca osjetio sam bol i u obje prepone, koji se pojačao narednih dana. Sumnjao sam da je došlo do pucanja trbušnog zida ili kakve membrane, pa sam (preskačem podrobnosti) stigao na pregled radiologu, specijalisti za ultrazvuk, a njegovo je ime Frane Marleku. Ovo što slijedi zbiva se na krevetu za pretragu, u suterenu Urološke klinike u Vinogradskoj. Razgovor koji slijedi počeo je dok mi je doktor Marleku mazao donji trbuh gelom, a nastavio se kad je po namazanom krenuo onu spravu koju ja zovem pegla, a doktori je zovu sonda.

– Vama je ime Sinan, a prezime?

– Gudžević.

– Vidim, ali otkud imate to prezime? Nisam nikad sreo nekoga s tim prezimenom.

– Prezime mi je od oca, a njemu od njegova oca.

– Znam to, ali mi je malo čudno. Sinan je ime muslimansko, a prezime mi je neobično.

– Pa ja znam dva Sinana koji su pravoslavci. Jedan je iz Turske, drugi iz Sirije.

– Dobro, ali kod nas je to muslimansko ime.

– Jes vala, nije da nije. Evo vam primjerak leži na ovom krevetu.

– A prezime, Sinane?

– A i prezime je, doktore, kako da kažem, nekako kao i ime. Selo u kojem sam rođen nastanjivali su samo Gudževići. Nevjeste bi se počele prezivati tako čim bi se udale u to selo, a djeca rođena u selu bila su Gudževići od rođenja. No našao sam da u Americi, negdje kod Bostona, živi Brian Wolf Gudzevich.

– A zna li se otkud se tako prezivate?

– Zna se, doktore. Prezime mi je, kako da kažem, sportsko. Nije baš od nekog slavnog sporta, ali takmičarski sport to jeste po kojem se prezivam. Nema baš mnogo sportskih prezimena kod nas, ako u njih ne ubrojimo prezime Skoko ili Brzić ili Preletačević. Nemamo prezimena kao Bokso ili Loptalo.

– A kakav je to sport po kojem se prezivate?

– Sport je za današnje široke mase nepoznat, a među olimpijskim sportovima nije ga nikad bilo. A kad je onaj karling mogao postati olimpijski, mogao bi još prije i ovaj po kojem se prezivam. No, za to nade nema. Jer taj sport odumire. Zato je naziv sport možda pretjeran, bolje bi bilo reći igra. Nikad nije bilo zvaničnog ni ligaškog ni kup takmičenja u toj igri, ali se ta igra nekada dosta igrala. Igrali su je mahom čobani. Ponekad bi upriličili takmičenje sa čobanima iz drugog sela, satima se igralo. Ja nisam igrao protiv čobana iz drugih sela, igrao sam samo sa Gudževićima. Ta se igra zove gudžanje, i rekao bih da je svojta malo sa hokejom na travi, malo sa bejzbolom, a malo i sa golfom.

– Gudžanje? Znam ja šta je gudžanje. Ja sam se mnogo gudžao u djetinjstvu, jako mnogo. Čekajte, samo malo, ovdje ima povrede tkiva…

– Pustite sad malo povredu tkiva. Gudžali ste se, ama gdje?

– U mom rodnom mjestu sam se često gudžao, cijelo djetinjstvo.

– Ama sad kad to čuh, znajte da mi je milo što su mi ova dva rebra pukla i milo mi je što mi se pri pucanju rebara i preponsko tkivo povrijedilo. Da nije toga svega bilo, e ne bih u ovaj suteren stigao, te ne bih ni naišao na prvoga čovjeka u Zagrebu koji ne samo zna šta je gudžanje, no se i gudžao!

– Jesam, jesam, gudžao sam se dosta. Čuvali smo krave, pa kad se udaljimo od kuća, a mi čobani se skupi po šestorica pa načini u zemlji u krug šest rupa koje smo zvali kućice, a u sredini kruga veliku rupu kazan, onda uzmi gudžu i motke za gudžanje, pa se gudžaj, i zaboravi na krave.

– Doktore, u kojem ste vi to kraju čuvali te krave i pravili te kućice i kazan za gudžanje?

– To selo je na Kosovu, zove se Perlina, sad je već predgrađe Kline, okrug pećki.

– Eto, doktore, između naših sela ima brda i dolina, ali smo se gudžali. Svraki bi trebalo možda i dvadeset minuta leta od moga Graba do Vaše Perline. Da smo se izborili za dječija prava, možda smo mogli imati lijepu dječju ligu u gudžanju.

– Ne bi roditelji dozvolili.

– Ne bi, znam predobro. Roditelji čija su djeca čobani bili su neprijatelji čobanskih igara. Zato i nema takmičenja u dječijim igrama. Da se odrasli gudžaju, bilo bi i takmičenja, i treniranja, možda i registracije igrača, takmičarskih komisija, i disciplinskih.

– I možda bi bilo igrališta za gudžanje!

– Mi smo, doktore, imali takvo igralište. I zove se Gudžalište, zaklonjeno od roditeljskih strogih pogleda jednom krševitom izbočinom obraslom bukvom. Eno sad je pusto, gdje su bile kućice i kazan izrasla je trava, kao da se nikad tu nije igralo. Krajem moga djetinjstva kožna lopta, koju smo mi zvali fudbal, potpuno je istisnula sirotu gudžu, komad drveta obrađen tako da se može udarati zakrivljenim štapom, pri branjenju kućice ili kazana. Kad smo na Gudžalištu načinili golove i izvukli linije igrališta, gudžanje je otišlo u uspomenu. Gudževići, mlađi od mene, nisu se gudžali, oni se samo prezivaju.

– Kod nas se po gudžanju ništa ne zove, a gudžali se jesmo dosta.

– A kako ste pozivali drugu djecu da se gudžaju?

– Evo kako, na albanskom: Ejani te luajm guxhazë! Dođite da igramo gudže!

– Da, tako smo i mi govorili: hajde da se gudžamo! Ili, da se odrasli ne dosjete: idemo na Gudžalište. Doktore Marleku, naišao sam, ima tome koja godina, negdje na internetu na vijest kako je u skupštini grada Kuršumlije neko predložio da se izgradi prvo gudžalište. Ne znam šta je od toga bilo, je li predlog prihvaćen, ali znam da to ne bi moglo biti prvo gudžalište. Ono moje, na južnoj padini Golije, postoji od pamtivijeka, možda i drugdje ima toponima Gudžalište.

– E ovako, stijenke mokraćnog mjehura su uredne, nema patološkog supstrata unutar lumena.

– A gudžaju li se danas djeca u Perlini?

– Sad čujte: ovdje, pri onome što mi zovemo Valsalvin manevar, ovom sondom dolazi do pomičnosti u početnom dijelu ingvinalnog kanala, možda bi tu moglo imati malo intraabdominalnog sadržaja, kažem možda, ako bi ga imalo, tu bi možda bio početak ingvinalne hernije. Dobro bi bilo da odete kirurgu na pregled, da se to razjasni. Nije ništa ozbiljno, ni hitno.

– Hoću, doktore. A kad nije ozbiljno ni hitno, da ponovim pitanje: ima li danas u Perlini gudžaša? Kakva je budućnost naše igre?

– Ne znam, ja nisam dugo vidio nikoga da igra gudže. Nadbubrežne lože su slobodne… Slezena uredna, gušterača uredna, jetra uredne veličine, hiperehogene strukture parenhima.

– Razumio doktore. E da nisam igrao nogomet, i da mi nije skembalo rebra, ne bih saznao da u Zagrebu, osim mene, ima još barem jedan gudžaš. Poneko od Zagrepčana, kad bih  mu pričao o gudžanju, pogledao bi me začuđeno, a poneko je vjerovatno pomislio i da sam sve to izmislio. Kakva igra slična golfu, kakvi bakrači, ajte molim vas, a igru igraju pastiri, kajgot.

– Za rebra jedina terapija je mirovanje, morate mirovati.

– A da pitam ja Vas doktore: otkud Vama to prezime Marleku? Nikad nisam upoznao nikoga da se preziva Marleku.

– E ne može se sa sigurnošću reći otkud je prezime došlo. Ostala je priča da su bila dva pretka, braća, jedan se zvao Mark a drugi Leka, pa je spajanjem njihovih imena nastalo Marleku. Možda je tako, možda nije.

– E, da ima neka sonda, kao ta što je držite u ruci, pa da je čovjek stavi na trbuh, i onda na ovom ekranu iziđe napismeno otkud je i iz kojega plemena onaj ili ona čiji je trbuh pod tom sondom!

– Na takvu sondu će se još malo čekati. A i ne bi valjalo da se sve zna, ljudi moraju o nečemu pričati i nagađati.

_______________

Preneseno sa: Novosti

Istaknuta slika: eSpona



About the Author

Redakcija
Redakcija





Konkursi regiona
 
 

 

Munevera Sutović: Sandžak

Munevera Sutović   SANDŽAK   Umire se u tebi Nije to više junačka smrt Pogleda uprta u zemlju U to malo parče zemlje otcijepljene Pa je ne prisvoji ni mjesec ni sunce Niti je na grudi privi neka zemlja Gordost  star...
by Redakcija
0

 
 

Al-Aksa kroz historiju

Al-Aksa kroz historiju     Kada je Poslanik Muhammed, sallallahu alejhi ve selem, primio naredbu od Allaha da vodi muslimansku zajednicu u pet dnevnih namaza, njihova kibla je bila u Jerusalemu. Za muslimane, grad Jer...
by Redakcija
0

 
 

Lotfi Zadeh – naučnik svjetske slave

LOTFI ZADEH NAUČNIK SVJETSKE SLAVE Piše: Božidar Proročić Azerbejdžan je država koju su proslavili brojni pisci, pjesnici, državnici, intelektualci naučninici. Jedan od najpoznatjih ne samo u Azerbejdžanu i Americi, v...
by Redakcija
0

 

 

Važno je da razumijemo jedni druge

NAŠA KULTURA, TRADICIJA, OBIČAJI I NAVIKE SE PROŽIMAJU  O kulturnim stvaraocima sa sjevera uradio sam mnoge emisije u okviru serijala „Mostovi“ koji sam svojevremeno baš zbog toga pokrenuo, kao i desetak dokumentarnih ...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

U Rožajama izložba fotografija ”Aladža džamija u Foči” autora Andreja Andrejevića

Izložba 40 fotografija Aladža džamije u Foči autora dr Andreja Andrejevića biće otvorena u galeriji ‘’Magaza’’ Centra za kulturu Rožaje u četvrtak, 25. aprila u 18 sati i trajaće do 4. maja 2019. godine   ...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona

0 Comments


Be the first to comment!


Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *


Konkursi regiona