Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Kolumne

19. Novembra 2017.
 

Sveta Cakić: Vreme i vremena

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,
  I
Čujem ljudi pričaju da su nastupila neka vremena teška. Na globalnom svetskom planu bukti i plamti po koji rat lokalnog karaktera. Ekonomska situacija u svetu kažu nikad lošija i neizvesnija. Naše male i napaćene državice na Balkanu još su u gorem stanju. Razrušena i razorena privreda koje ustvari uopšte i nema ili pak ima u tako malenim tragovima da je uopšte suvišno govoriti o njoj na ovim prostorima. Poljoprivreda kaska za svetskim i evropskim načinom proizvodnje, jednostavno ljudi kažu nikad gore i teže vreme. Njegovu težinu osećamo svi kao kakvo teško breme na svojim nejakim ljudskim plećima. Prelaskom iz jednog društvenog uređenja u drugo, iz socijalističkog u kapitalističko, sprovedena je neka nakaradna privatizacija na ovim prostorima ex Jugoslavije, ili kako je napredni Evropljani zovu, u zemljama Zapadnog Balkana. Zbog takvih privatizacija ogroman broj ljudi je ostao bez posla, državna kasa bez kakvog takvog profita od kojeg može lepo da živi. Teška vremena nad još težim životom. Vreme kao mera proticanja jednog dana, meseca, godine, vreme kao metereološka pojava, vreme kao dah prolaznosti i obeležja jednog perioda čovečanstva. Svako od nas ima neko svoje vreme, svakom od nas dođe vreme da kažemo “vreme je” ili pak “još nije vreme”. Kako da znamo da je vreme vreme ili nije vreme. Po kojim merilima, po kojim osećanjima za vreme. Neki ljudi pričaju, “e u moje vreme”, neki “Bože, ala dođoše neka zla i naopaka vremena”, neki poput istoričara koji mere i premeravaju vreme, možda ga i nesvesno krojeći po svojim nahođenjima i merama, osećajima za vreme, kažu “u vreme vladavine toga i toga”, drugi bi dahćući pričali “jao, ala je teško vreme, čovek naprosto ne može da diše”, na televiziji bi se čuo glas novinara, spikera “taj i taj grad pogodilo je teško nevreme”, u novinskim stupcima “čekaju nas u budućnosti takva i takva vremena”, političar bi često kazivali da još nisu sazrela vremena i tako dalje i tako dalje. Vreme i vremena, vremena i nevremena. Pa šta je to? Da li je vreme mera i merilo nečega i nekoga, ili je vreme ljudski izazov, nadčovečanski napor čoveka da ga pobedi, da ga osvoji i da ovlada njime, ili je to prolaznost što polagano zri dok je upijamo kao čovek željan vode i tako ga nosimo use, nase i sa sobom, na svojim rukama i plećima sa lakoćom kakvog kolosa ili pod težinom najtežeg bremena. Nije li vreme možda opšte šarenili boja pred kojim zastanemo pa mu se divimo nemogavši da dođemo do daha pred takvom lepotom, ili ga posmatramo sa užasom na licu voljno il nevoljno, svesno il nesvesno učestvujemo u njegovom kreiranju. Možda ga kao deca toga vremena to svoje sopstveno vreme seckamo kao kolačarsku hartiju i tako iseckano sklapamo i pravimo mozaik nekog svojeg,neznajući ni sami kakvo vreme.
Pod pojmom vreme mogle bi se izvesti čitave doktorske disertacije, a opet ne bi se moglo ni delić reći o vremenu, ili skoro baš ništa. Sve zavisi od toga ko i kako stavlja to vreme a još više u kom vremenu ga stavlja spajajući ga sa kim i kakvim vremenom. Vreme ima svoju neograničenu dužinu trajanja, svoju moć i slabost, svoju ružnoću i lepotu, svoju kratkoću u svom sopstvenom vremenu i prostoru,ima svoju daljinu, širinu, visinu i dubinu. Ima svoju prošlost, sadašnjost i budućnost. Ako se uzmu sve te mere i parametri dali je vreme u kome živimo ono pravo vreme, ili je to vreme o kome pričamo i maštamo, ili ga kao u kakvom filmu odsanjamo budnu ga sanjajući. Život je jedan i jedini a vremena mnoga, a možda je i život zatvoren u tom jednom i jedinom vremenu. Od čega, od koga to zavisi. Od nas. Od vremena. Možda će samo vreme pokazati od koga zavisi, možda i neće. Od čega zavisi dali ćemo se stideti tih vremena ili ponositi. Da li je vreme najmoćnija i najbogatija stvar na svetu. Ima vreme svoje bogatstvo, lepotu i moć, ima lek za sve i svakoga, vreme ima sve, vreme je sve, a možda i nema ništa ili nam se to samo tako čini. Možda je vreme golo kao kraljevo novo odelo, možda, možda i nije golo već ogoljeno, možda, možda nam se sve to čini i pričinjava. Bože, zaista šta li je VREME. Dali će taj ljudski um ikada i uopšte doći do saznanja šta je to vreme. Možda mu treba vreme da u nekom vremenu vremenski shvati nešto o vremenu.
Evo kada sam počeo ovo da pišem prošlo je izvesno vreme, koliko će tek vremena proći dok se ovo odštampa i objavi, da li će neko dok ovo čita da to vreme stavi u kontekstu vremena i dešavanja dok pišem, ili će ga možda smestiti u neko svoje veme ili pak u neka buduća vremena. Svako je vreme svoje sopstveno vreme, zarobljeno u svom vremenu, svako je lepo i ružno, teško i lako, svako će vreme tražiti samo sebe u svom vremenu. Možda će zbog toga i lutati. Sve će to možda zavisiti od čitaoca, gde se on lično nalazi u tom i svom vremenu, iz kog ugla i perspektive posmatra to vreme, kakvim ga očima vidi,kakvim ga bojama boji. Od svega toga i od nečeg višeg, od čara i dara njega samog i tog i takvog vremena. Vreme je možda ljuska u ljusci u kojoj čovek obitava, živeći i snalazeči se u toj opni i ljusci, pa i ako je razbije sa željom da izbaci, da izviri samo glavom iz tog vremena, opet je u nekoj još većoj ljusci i opni i tako redom do same beskonačnosti vremena. Samim rađanjem čovek je ubačen u toj ljusci i opni, u tom vremenu i prostoru i dato mu je da se u njegovim okvirima kreće i pokreće, uživa i koristi. Ne da vlada njime, jer vreme to nedozvoljava, pa se samim tim i zbog toga pobuni i kazni ljudsku oholost, gramzivost, bezobrazluk i drskost, već nam vreme pruža svoju ruku da živimo u suživotu sa njim, tim i takvim. Čovek onako mali u svom vremenu i prostoru može pokušati da izmeni svoje vreme,ali samo toliko koliko i vreme menja njega samog a ne više od toga. Ako pokuša nešto više od toga,za takvog čoveka obično kažu “ubilo ga vreme”. Možda i sam čovek nije rođen za ta i takva vremena koja su mu data u životu. Samim tim vreme u svom izazovu ljudski je izazov sve dotle dok ga ne napusti telesno i duhovno.
Iz neobjavljene knjige “Čovek o čoveku i još ponešto ili razne misli i kučine”


About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Poezija Dejana Ivanovića

Dejan Ivanović     BURA Prijateljima iz Dalmacije   Vitla bura, u ovo doba kao i obično… Škripe hladna lica strmih pločastih ulica, uskih, stare kuće kamenih fasada stoje jednolično, ćute uspravne, z...
by Redakcija
 

 
 

Natpis na kuli Rašića u Gusinju

Natpis na kuli Rašića u Gusinju   Prijevod: O, Gospodaru, srećom počasti ovo mjesto Onaj koji dođe neka sa srećom dođe Onaj koji ode neka sa mirom ode Vlasnik Mustafa sin Ramazanov (Majstor) Debranin Abdullah, godin...
by Redakcija
 

 
 

Dušan Dojčinović: Pismo za Suadu T.

Dušan Dojčinović   Pismo za Suadu T.   Nisam čitao, tvoja pisma, draga Suada, još od onda, kada je tvoje pismo ocu rudaru, rasplakalo ceo region. I bilo najčitanije. Ne sećam se koliko je imalo pregleda. Znam d...
by Redakcija
 

 

 

ANDRIĆ I „POGRANIČNE KULTURE“ – SA BELORUSKE TAČKE GLEDIŠTA

ANDRIĆ I „POGRANIČNE KULTURE“ – SA BELORUSKE TAČKE GLEDIŠTA   Феномен культурного пограничья в творчестве Иво Андрича / Ana Naumova; naučna redakcija Ivan Čarot...
by Redakcija
 

 
 

Denis Kožljan: ”Moj bosanski, srpski, hrvatski, crnogorski jezik – jedan jezik sa četiri naziva”

“Jezik nije ni propis ni zakon kojeg se morate po svaku cijenu držati, nego fleksibilna živa stvar kojoj se prilagođavate. Ja sam prolazio sve jezične faze i varijante, nekad sam bio prinuđen na to, nekad sam to čin...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona