Nameće se pitanje književnog čistunstva objavljenih zajedničkih zbornika koji, može se učiniti, niču kao pečurke posle kiše. Priređivači se manje-više trude da zastupe oba pisma, kako mlade, tako i starije stvaraoce, kako nepriznate, tako i oprobane, ranije nagrađivane, oba pola, po mogućstvu iz zemlje i okruženja, tako da knjiga poprimi međunarodni karakter, kao da je to samim tim put ka uspehu, t.j. širenju popularnosti izdanja koje je neretko samofinansirajuće i nevelikog tiraža.
Manje se vodi računa da knjiga nema propusta po pitanju gramatike, stila, čak i materijalnih grešaka. Tako dolazi do objavljivanja neproverenih podataka, nepreciznih formulacija, bez određenog reda po ma kom osnovu, a rezultat koji, kada se jednom papirna verzija obelodani, i nađe u rukama probirljivog čitaoca, uvrštene pisce dovodi u situaciju nezadovoljstva jer unapred nisu obavešteni o skraćivanju, prekrajanju teksta, biografije i sl. Dešavaju se nepotrebne promene, od kojih poneke budu nespretno sačinjene, pa čitaoci autora vide u polu-pismenom izdanju. Naravno, lektorski rad je dobrodošao, ali usled obima posla i zadatih rokova, ponekad izostane stopostotni učinak i samim tim knjiga gubi na kvalitetu, ma koliko dobri autori bili.
U cilju zadržavanja dostojanstva pisane reči, ne treba po svaku cenu ići na jeftina izdanja u kojima ni štamparske greške nisu popravljene, a da ne govorim o prebacivanju latinice u ćirilicu gde dolazi do, da nisu tužne, smešnih omaški.
Što se tiče odabira autora, obično se u zbornicima nađu i sami priređivači i ljudi iz njihovog okruženja, redakcije, kolege, što ne mora a priori da povlači i niži kvalitet, naprotiv može da mu doda snagu, ako su dotični vešti pisanju.
Dve godine pratim određeni broj izdanja koja obuhvataju veći broj autora. Šarenilo je u kvalitetu. Na prste se mogu izdvojiti izdanja koja imaju izuzetno kvalitetan propratni uvodni i/ili završni tekst. Primetila sam da se imena, čiji se prilozi objavljuju, ponavljaju, što znači da je određena grupa autora aktivna, i da pojedina društva šalju zajednički radove na konkurse. Slobodnim strelcima, koji nisu aktivni u udruženjima, malo je teže da dođu do saznanja o aktuelnim konkursima, sem ako se ne informišu putem interneta koji u mnogome pomaže i u afirmaciji novih imena u sve aktuelnijim elektronskim izdanjima koja daju mogućnost mnogima da se ostvare kao pisci, manjeg ili većeg kalibra, ma kog starosnog doba bili.
Davanje do znanja o uočenim greškama, retko kada dolazi na dobar/pozitivan odjek. Mnogi se oglušuju na kritike, iako su one dobronamerne, i sačinjene u cilju poboljšanja kvaliteta budućih izdanja. Samo pojedini, oni koji nisu sujetni, koji su svesni da „ko radi, greši” i koji su sebi u cilj zacrtali što bolji kvalitet i nekaljanje sopstvenog imena zarad brze zarade, između ostalog, nađu za shodno da se kritičarima zahvale i već u sledećem izdavačkom poduhvatu bivaju bolji. Takvim izdavačkim kućama treba davati prednost kada se opredeljujemo kome svoje radove šaljemo na uvid i eventualno dalju stručnu obradu. Veća nagrada od teksta u kome je svaka tačka na mestu nije potrebna. Puki kolekcionari nagrada možda gledaju iz nekog drugog ugla.
Za zdrav život zbornika navijam iz petnih žila, jer donose izvanrednu različitost poimanja istovetnih stvari kroz toliko otvorenih očiju i raspisanih pera u nesagledivim širinama mašte i tema za razmišljanje.
1. 02. 2015.
Snežana Marko-Musinov rođena je u slovačkoj porodici u Padini, 3. decembra 1958. godine. Menjala je mesta stanovanja: Kovačicu, Pančevo, Novi Beograd, Miljakovac i Zemun. Radi kao samostalni tehnički saradnik, na administrativnim poslovima (PC operater), u Laboratoriji za ispitivanje semena u Institutu za kukuruz „Zemun Polje”. Zastupljena je u tridesetak zbornika i nekolicini časopisa svojim proznim, aforističkim i poetskim delom.
