Дијана Ђуровић
ПИТАЈУ, ЈЕЛЕ ГДЈЕ СИ!
Анка је умрла.
Тога јутра, као и свих наредних дана та реченица ми је одзвањала у глави. По први пут сам на смрт гледала другачије. Радовала сам јој се. Јер је баш она, смрт, за ту дивну жену, била спасење.
Анка Кадовић је била бабица у нашој болници. Причали су да је била истинска мајка, а касније и дивна бака. Увијек предана и увијек одговорна према своме послу. Била је човјек ријетк људскости. Патња и бол нијесу убили оно што је Анка носила у себи – љубав. И у ужасима таквих тренутака љубави је имала довољно за све оне којима је била потребна. Није случајност, ја у њу не вјерујем. Провела сам тих дана драгоцјено вријеме са њом. Држала сам је за руке. Чинило ми се да је боли мање. Мене јесте. Дуго би гледала. Тада бих видјела плавичасту свјетлост у даљини. Сјајну и чисту баш као и љубав. А у том сјају: Очи! Биле су најљепше на свијету. Кад је умрла било је јутро. Прижељкивала је смрт онако како се прижељкује спас.
Прије тачно двадесет осам година Анка је помогла да једна дјевојчица дође на свијет. Та дјевојчица данас исписује ове редове са жељом да још неко чује за Анку Кадовић. И да јој се захвали у своје и име свих оних који то неће моћи.
Видите, то није био њихов први сусрет. Срели су се када се њен рађао и када је Анкин нестајао.
Анка то није знала.
