Ани Стаjкова – Иванова
Ани Стајкова Иванова је рођена 19. 07. 1955. године у Свежену крај Пловдива. Завршила је студије библиотекарства и све до пензионисања је радила као библиотекар. Живи и ствара у граду Пловдиву, Република Бугарска.
Почела је да пише још као средњошколка, а активно се бави писањем од 2002. године. Члан је Савеза независних писаца као и неколико књижевних клубова.
До сада је објавила следеће збирке песама: Твоj поглед jе довољан мени, Остварени сан, Кафа и самоћа, Небески вулкан, Море љубави, Ловорике и трње.
Објављује поезију у књижевним часописима и листовима.
Добитник је значајних награда и признања на књижевним конкурсима у Бугарској, Србиjи, Босни и Херцеговини и Црној Гори.
Својим књижевним радом и свеукупном делатношћу активно доприноси развоју и афирмацији културних веза између Бугарске и Србије.
У СВОМ ДВОРИШТУ
.
Док ступам лако по трави, боса,
Пошто сам провела бездану ноћ,
Животни сок ми улива роса
А сунце досипа своју моћ.
Као да првој младости хрлим,
Корацима мерим зору што руди,
Пожелим да зреле малине загрлим
И поглед оних за ким срце жуди.
Доле остаде равница блага,
Са реком између жалосних ива,
А ја сам дошла у брда драга,
Где лакше се дише и лепше снива.
Овде се осећам као принцеза,
Очева авлија ме таквом и сматра.
Чекале су ме јабуке и бреза,
Уместо градске вреве и театра.
Цвркућу весело птице с крова
И ласте хитро слећу под стреју.
Ово је царство из мојих снова,
Ту сви ме једнако воле и греју.
Крилата бића ме окрилате,
С њима бих да певам и да летим.
Богата када птицe се јате
И кад се њиховог хора сетим.
В СВОЯ ДВОР
.
Когато стъпвам меко по тревата
във утрин хладна след бездънна нощ,
в мене влива сок живителен росата.
А слънцето отправя свойта мощ.
Връщам се възторжена във младост първа
и с бодри крачки в ранните зари
малините с плода червен желая да прегърна.
И първи взор във чакащи очи.
Немее долу нейде тиха равнината
с реката плаваща сред живите върби.
А аз съм тук, далече в планината,
изпълнена с живот, криле, мечти.
А аз съм тук, със стъпки на принцеса
вървя в зеленина през своя двор.
И няма тука спусната завеса,
театър, грим, ни градския декор.
Край мен щастлива пее чучулига
и лястовици със криле летят в стобор.
Дали градината със ябълки така ми стига?
Крилете дават ли на радостта отпор?
Криле ли казах? Те са ми надежда.
Богата съм сред бащиния двор.
Малини, касис влюбени поглеждат
към стопанката щастлива в птичи хор.
.
Истакнута слика: Авлија и кућа Рустема Лубодера на Банџовом брду код Рожаја, мај 1986. године; ФОТО: Ахмет Адемагић
