Dragan Stodić, rođen 21. 09. 1954. u Velikoj Bresnici, okrug Braničevo, Srbija. Novinar, publicista, pesnik i pisac. Od 2005. godine živi i radi u Budvi, Crna Gora.
Završio Novinarsku školu na Institutu za novinarstvo u Beogradu. Član je Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS). Objavio je preko 10000 novinskih tekstova u brojnim dnevnim listovina i časopisima. Bio je dopisnik Radio Beograda 1980-1991. godine.
Objavljene knjige: Kučkini sinovi – eseji o muško ženksim odnosima; Svatovnica 1, 2, 3, 4; Carevac – monografija; Smoljinac – monografija; RSK – BSK – Rabrovo Velika Bresnica – monografija; Doljašnica – monografija
7. Smoljinac – monografija; Humanisti posebni ljudi – reportaže o dobrovoljnim davaocima krvi iz Srbije i CG.
Nagrađivan za poeziju na festivalima u Mladenovcu i Kikindi. Piše i objavljuje i haiku pozeiju. Svoje umotvorne stihove objavljivao u književnim časopisama Braničevo, Orfej, Šumadijske metafore… kao i na brojnim elektronskim portalima. Zastupljen u desetak štampanih pesničkih monografija. Izdavač, glavni i odgovorni urednik novine o svadbama Svatovac od 1993-2002.
Pošten, iskren, nemilosrdan prema lošim ljudima, veruje u reinkarnaciju, veruje u Moćnu vasionsku silu. Piše i objavljuje poeziju, prozu, monografije, eseje i knjige o poznatim ličnostima.
Autor je folk tekstova: Bivši – Ceca, Reci da me nisi poznavala – Sava Radusinović, Šta bi dala da te opet volim – Era Ojdanić i brojnih drugih.
IZAĐE ČOVEK IZ KUĆE
.
Izađe čovek iz kuće
I nema ga da se vrati
I sve više ga nema
I sve je manje nade da će se vratiti
I svi ukućani ga traže po kući
I dvorištu
I vide da se paučina širi
Čekaju ga da otvori vrata
A njega nema sve više
Sve više ga nema
I sve manje nade ima
Da će širom da otvori vrata
I da se nasmeje kad uđe
Izađe čovek iz kuće kao iz senke
I ne okrene se
I niko ne zna gde je
U čiju je kuću i senku ušao
Sakrije se negde
Niko ne zna gde
Ukućani ga traže sve ređe po kući
I dvorištu
Vrata počinju da ga zaboravljaju
I svaki zid ga zaboravlja
i svaki prozor kroz koji je gledao
A neće da se vrati
I uđe u kuću
A svi se još nadaju da će doći
Nada poslednja odlazi na konačan put
A krevet u kome je spavao i sanjao
Biva izbačen iz kuće
I stolica na kojoj je sedeo biva izbačena
Izbačen biva i sto na kome je pio i pisao
I disao sve brže
Dok su astal iznosili
Niko ne zna zašto se ne vraća
Niko više glasno ništa i ne pita
Svi ukućani misle da znaju gde je
I s kim je
I kako mu je
I svi se prave ludi
I ludilo se naivno pravi
A čoveka nema
I sve više ga nema
I nema ga sve više
Nema ga sve tiše
I tiše
I tiše
I tiše
I nema ga više!
