Dragan Stodić
.
POEMA 2017. – PESMODAR 2018.
.
Ne mogu da ti kažem Zbogom
Bilo bi to surovo od mene
A ti me Takvog ne poznaješ
Mila moja DVE HILJADE SEDAMNAESTA
Dovidjenja mogu da ti šapnem
i da ga niko drugi ne čuje
Radujem se svim novorodjenim Zvezdama
kojima si kumovala
I žao mi je svih Zvezda padalica
Kojima si srećan put poželela
Lepa moja DVE HILJADE SEDAMNAESTA
Drugarice i Ženo Moja,
Biseru u duši i Ljubavi moja
Čije su ime Mir, Vera i Nada
Kad god se budem okrenuo za sobom
Videću te iza sebe čistu i nevinu
I neću nikad tebe da se odreknem
Sa Sinom i Ćerkom Mojom
Kunem Ti se u sve što Imam
Za Mene ostaješ Večita DAMA
I mogu da ti kažem BEZBROJ PUTA HVALA
Mnogo si dala a ništa tražila nisi
***
Dolaziš polako i hod ti je siguran
I ne skrećeš sa Pravoga puta
Kao što Čovek ume da skrene pa da se vrati
Dobroto Moja i Dobroto Svačija
DVE HILJADE OSAMNAESTA
Ne trebaju ti kočije zlatne da bi došla radosna
Trebaju ti Deca da se s Tobom maze
I imaćeš ih, i množiće se,
i u dobre ljude stasavati
I čuvaćeš ih kao njihova rođena Majka što ih čuva
Naravno da ćeš imati decu neprebrojivu
I bićeš Nesebična i Blagoslovena
Nećeš moći drugačija ni Biti
I nećeš se gorditi znam,
U svakoj Kući bićeš dočekana kako priliči
I već si mi Draga, moja DVE HILJADE OSAMNAESTA
I sve što mi budeš dala od srca će dato biti
I Majci mojoj, Sinovima i Kćerima i Ženi Mojoj
Dobrodošla, Dobra bila i u Dobru se s nama ponosila!
