Ђура Шефер Сремац
JEСЕН СТИЖЕ, ДУЊЕ НЕМА
Зажутела дуња,
а мени се куња.
Нико ме не пита
да л’ ми треба пита.
Мајчица ми каже:
– Младожењу траже!
Иде ујка Ђорђе
да беремо грожђе.
– Цедићемо вино,
чедо материно!
Требаће бурића,
долази и чича!
– ’Ајде, црни сине,
обриши те слине
да нејду у вино –
пићемо га фино!
– Та, пусти ме, мама,
одох до бостана!
Пробаћу дињице
лепе комшинице!
– Тако треба, сине,
стигле ти године! –
тата ће кроз зевац.
– Дрчан ти је певац!
Да л’се прави пита
и тата ме пита!
Где се скрила млада!?
Неко ће да страда!
– У здравље ти било! –
и деди је мило
унука да жени!
Благо-тешко мени!
Ту негде и баба
вино цеди џаба:
– Та која просидба,
одма’ ће женидба!
Бака ме не пита
за кога ће пита!
Ама, нисам дете,
ево – триес’пете!
Јесен даре везе
свадбене трпезе…
И Панта комшија
шором прасе вија.
– Ама, беж’те људи,
какве су то ћуди!? –
љуто одговарам
да наду не стварам.
Моја љубав верна,
дрчна, кочоперна,
са другим загребла,
дабогда – озебла!
Јесење је доба
да се љубав проба…
Стиже јесен рана –
побеже драгана!
Велика ми туга
к’о небеска дуга.
Срце ми се цепа,
Дуњо моја лепа!
Сад нико не пита
кад ће друга пита.
Да поклоним жени
у раној јесени.
Давно дуње зреле,
сви их момци желе…
Нова ми се ДУЊА
још – колевком шуња!
