Ђура Шефер Сремац
МИРИЈАМ
I
Како је болно бити сâм
како је тешко снити сан
давно одсањан!
И бити део загробних сена
и развалина
и уништења
свеопшта битисања
илузија без оправдања.
Како је мучна
јава од немира
кoлико лажна
вечност свемира…
Тајном далека
од памтивека
Самоћа – уклета ала
мајка трију суђаја
отровнија од свију зала!
Како ме прождире пламен смртна одра
тамјан мисли Твојих к’о змија палаца…
О, како рањава та Самоћа модра!
Кочија је спремна ка Аду мртваца.
Зашто ме одмами та медуза Смрти
у блаженство ноћи васељенска пута?
Косач Судбе хтеде да ме сатре, стрти!
Вечношћу, без Тебе, брод љубави лута…
II
.
Зору дозивам грешну и безгрешну…
Драге ми свитања – моји сумраци,
њена зорења – моја умирања…
Безнадни дани – дани недани,
растанци наши – глува надања.
Миријам – грешнице моја!
Рукохвати јој – нежности бола,
болне ми руке – греха јабуке,
дојке јабуколике – извори плодности,
плодност усахла са грехом љубави…
Пресахла љубав – коб наше среће,
срећа нам небеска – гаснула свећа,
пламичак лојанице – судбина људска.
Косе лепршаве – предсмртне муке
умоболне јаве недосањане
више чемерне него плаве.
Подла је јава кад је плава
грешно је сунце што доји врхунце
надања превртљивих.
Плаве ти зене блудно походе ме, Миријам!
.
Беше ми вољена на длану среће,
драга бејаше моје распеће
и душа беше ми
и безданица
и безњеница
и моје умље
и гроба безумље –
све она беше..
Остаде – Ништавило!
Беше нам, Господе!
Свисни већ једном, утрни светиљку,
кратке ми вечности земаљске,
зоро рујно прерујна!
О, како је само моја била!
Господе мука мојих!
Миријам – уклета безгрешнице!
III
Једном кад моја будеш
у алејама вечности
преплитаћу жилишта своја
кроз усахнули ти крвоток
никада додирнути.
Прсте кад једном умрежиш
са мојим уклетим рукама
ни вечност нас моћи неће
никада више раставити
у заједничкој постељи греха.
Мрави марљиви умравиће
делиће нашег битисања
освећујући проклетство
земаљске наше љубави
као да никад нас не бејаше.
Мрвиће костуре грешне
бурни ковитлаци миленија
уситњавати бивше
атоме и молекуле
до бесмисла материје.
Биће то освета богова
од бедних створова грешнијих
којима живљење дадоше
што дрзнуше се беднички
досећи вечност свемира…
МИРИЈАМ – и посмртно моја!
Ђура Шефер Сремац (1950, Рума), професор југосл. књижевности, објавио је следећа дела:
„Титов венац сонета“ (1982), родољубива поема, Нови Сад;
„Звездане њиве“ (1987), озбиљна поезија, Сремска Митровица; „Тамбурица, коло и песма румских Брежана“ (1994), монографија КПД-а „Матија Губец“, Рума;
„ Досетљиве доситејке“ I, II (1995, 2003), басне у стиху, Нови Сад; Рума;
„У Вуковој ризници речи“ (2002), азбука у стиху, Рума;
„Колевка сремског паора“ (2005), озбиљна поезија, Рума;
„Пикали смо лопте крпењаче“ (2007), поезија за децу, Рума;
„К’о сатаром сатире ме сатира“ (2008), афоризми и сатирична поезија, Рума;
„Паника граматика“ (2009), поезија за децу, Рума;
„Лабудов пев“ (2009), сонетни венац (љубавна поезија), Рума;
„Сремачки шеретлуци“, збирка прича хумора и сатире, I Е -издање, DHIRA, Кüsnаcht, Schweiz, 2011.
ДОБИТНИК је више награда и признања: ДИПЛОМА за родољубиву поезију, Републичка смотра поезије за децу и омладину, Београд 1982; „НАЈ ОСМЕХ 2000“, Лазаревац; КЊИЖЕВНА НАГРАДА „Војислав Илић Млађи 2005“, Жабари; НИУ „Наша реч 2005“ (трећа награда, сатирична прича), Лесковац; „Бело перо 2006“ (поезија и проза), Житиште; ПЛАВА ПОВЕЉА (2005), АМФОРА и „ЗЛАТНА ПОВЕЉА“ (родољубива песма) − Панонски галеб XX, 2009, Суботица-Палић; „КУЦУРСКИ КЛИП 2009“, ПРВА НАГРАДА, Куцура – Врбас; „ДИОГЕНЕС 2009“, Сарајево (трећа награда); „Кочићевим сатиричним пером 2010“, Челарево (трећа награда); ДИПЛОМА „САТИРА ЈЕ АЛТЕРНАТИВА БЕЗУМЉУ“, II МЈЕСТО за најбољу пјесму на конкурсу ПРВЕ САТИРИЧНЕ ПОЗОРНИЦЕ МаксМинус, Сарајево, БиХ, 2010; „ЗЛАТНИ АФОРИЗАМ 2010“ (и укупни победник фестивала), Мркоњић Град, 2010; „ПЛАКЕТА СИМА ЦУЦИЋ 2010“ (књига дечје поезије „ПАНИКА ГРАМАТИКА“), Ново Милошево; ДРУГА НАГРАДА за СЦИ&ФИ афоризам 2010, Удружење грађана научне фантастике, Нови Београд; ПРВА НАГРАДА ДИОГЕН 2010, Сарајево (сатирична прича); ПОЗЛАЋЕНИ АФОРИЗАМ 2011. и НАЈЗАСТУПЉЕНИЈИ АУТОР, Мркоњић Град; ПРВА НАГРАДА, међународни конкурс „ЕКОЛОШКИ АФОРИЗМИ“, Врбас, 2011; ШИПАК ГОДИНЕ (трећа награда за причу), Београд, 2011;
НАЈДУХОВИТИЈИ АУТОР 2011, Лига духовитих, Београд 2012; ПРВА НАГРАДА – САТИРИКУС 1. РЕДА, Мркоњић Град, 2012; ЛАУРЕАТ међународног конкурса КУЦУРСКИ КЛИП 2012.
Заступљен у антологијама, лексиконима и зборницима поезије, прозе и афористике: Рале Нишавић: „Невенова антологија савременог српског песништва за децу и одрасле“, Нови Сад, 2005; Милутин Ђуричковић: „Коло пријатеља“, антологија поезије за децу и младе, Београд, 2007; Селимир Милосављевић: „Непролазни“, песници српске књижевности кроз векове, Јагодина, 2008; Перо Зубац: „Кад срце засветлуца“, антологија новијег српског песништва за децу и младе, Рума, 2009; ЛЕКСИКОН ПИСАЦА ПРОСВЕТНИХ РАДНИКА, I, II , Београд, 2001, 2002; састављачи: М.Д. Игњатовић и М.К. Трнавац; ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЗА ДЕЦУ – проф. др Тихомир Петровић, Врање 2001, Нови Сад 2008; Павле Поповић: АФОРИЗМИ I, II, III, IV – међународни ЗБОРНИЦИ АФОРИЗАМА, Кüsnаcht, Schweiz, Сарајево – Крушевац, 2011.
Сарадник је више листова и часописа у земљи и иностранству: Носорог – Бања Лука, Диоген и МаксМинус – Сарајево, Поета – Београд, Балканске зоре – Нова Варош, Кишобран – Бор, Шипак – Београд, Сремске новине и Сирмиуминфо – Сремска Митровица, Лига духовитих и Афирматор, Београд.
Аутор-уредник је сатиричних колумни часописа ШИПАК: „Књига је светиња, а светиња се не дира“,„Тако народ каже, а наш народ зна шта прича“, у електронским новинама Сирмиуминфо, „Књига наша насушна“ и др.
Почасни је члан Књижевног – Иродалми клуба и члан редакције листа Сунцокрет, Суботица-Палић; редован члан ХКПД „Матија Губец“ Рума; члан Удружења за заштиту ћирилице, Нови Сад; члан Удружења писаца Чегар, Ниш; сарадник и члан Удружења балканских сатиричара Србије ЈЕЖ (УБССЈ), Београд.
Ђура Шефер живи и ради у родној Руми, као професор књижевности (ОШ „Вељко Дугошевић“).
