Milan Zlatanović
.
PRAVI ČOVJEK
.
Fine reči i fine fraze,
Umrljane skupim sjajem,
Fino stvarnost gaze.
.
I fini osmeh i laka ruka,
Što fino sleti na rame,
I fina muka,
i slatke suze,
I sve za tebe brate,druže.
.
I svi smo fini i svi smo lažni,
I sve nas ta finoća drži,
I svako zna da svako od nas,
U sebi fino mrzi.
.
Ali bitan je osmeh,
A ne reči,
Jer osmeh sve muke leči.
I zato se fino smej,
I budi lažan,
Jer pravi čovek,
Ionako nije važan
.
VENECIJA
.
Svet se umanjio i više nije postojalo vreme.
Sedeo sam na vrhu slike i brojao zvezde.
Te noći pričao sam sa mrtvima.
.
Svet se udobno sklupčao na dlan,
Stegao sam jako da ne propustim dah,
Veza su pukle, rasuo se u prah.
Te noći pričao sam sa Lunom.
.
Vazduh Venecije lagano se preturao
Preko još sporijih misli.
Moja ljubav, Venecija i ja
Na krovu smo se stisli,
Ti ćeš me spasiti od sebe samog
Šaputao sam dok se spuštala na more,
Na more plavo, plavo kao bol.
.
Rekao sam i ono što nisam,
Vazduh bio je kao žar.
Zvezde su bile od plastelina.
.
Moja ljubav,Venecija i ja
Rasuli smo prah u more.
.
Te noći ćutao sam…
.
.
Milan Zlatanović, rođen 1992. godine u Beogradu gde i danas živi. Zavrsio Filološku gimnaziju, smer klasični jezici. Trenutno studira arheologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Piše od svoje 13. godine i pisanje mu je postalo vid psihoterapije, način da izbaci sve emocije koje bi inače bile suvišne ako bi se zadržale u njemu. Obajvio zbirku poezije i kratkih priča pod naslovom „Haronove suze“ u ediciji Pegaz u okviru Književne Omladine Srbije. Iako mu je entuzijazam poljuljan nada se da će uspeti da napravi karijeru od pisanja na prostorima bivše Jugoslavije.
