BLESAK NEDOGLEDA
U danu, kada smo postali Mi, gde sam ja ti i gde si ti ja, osvanuli su pred nama proplanci kojima išli nismo. Pođimo njima, ljubavi moja, sa uzajamnom pažnjom, jer svet je onakav kakvim ga vidimo, dokle smo živi, a ti si Ti moje duše, koju sam tražio, koju volim…
Miloš
Kasijana
I Ti si Ja, moga ja, bačenog u tamu iza mene, kad bio nisi. Svetlost si svetlosti onoga što je, i moje i tvoje ljubavi, naše, dosad neotkrivene. Osvanuli su dani pred nama, i pođimo im u susret, radosti moja, držeći se za ruku, sada, za svagda i uvek…
***
Miloš
Ponekad se probudim
u jutrima koja se osmehuju tobom,
a dan je okupan tvojim očima.
I ne znam ništa,
to tek samo trepere
na vetru kestena grane
u odblesku sna.
Svetovi sviću pred nama,
u nama, ljubavi moja,
i budimo ono što jesmo
i ono najbolje što možemo biti.
Postoji jedan stih,
s tobom na obzorjima,
koji muca,
dozivajući te.
Nisam ti rekao
da su sve misli blistave
kada si ti u njima.
Reći ću ti
šapatom prstiju,
usnama zastalim na tvojim
kad dođem, gde pošao sam,
gde me čekaš…
I bićeš mi žena,
a ja tvoj čovek,
u svim danima pred nama
i u svemu što nam je dato.
Kasijana
Gledala sam kroz prozore okovane mrazom, pišući na njima neka imena, zaleđenog srca, obnevidela, bacajući prezir bajkama u lice.
Senke su nebesa bile udavljene u mojim očima, dok te u životu bez života, na horizontima u nađenim svetovima, nisam videla, prepoznala, u sebi samoj, u tvojim očima.
Zavolela sam te, da bih upoznala sebe, i tebe, kao sudbinu sopstvenu.
Bila sam sama, sad više nisam, i u danu, kad osvane, kad dođeš gde te čekam, postaću tvoja žena pred Bogom i pred ljudima.
Na putu zagrljenih misli i put je naš bez kraja, a ljubav će naša biti hrabra pred svime što donose vetrovi.
***
Miloš
I ne znam zašto te volim…
Možda je sve odblesak sudbine,
koja je i više od toga
u onom što nismo i jesmo.
Kao da sam te oduvek znao,
tražio, i polazio ka tebi,
da bi došla.
I ne znam
da li mi stvaramo stvarnost
ili to ona sanja nas…
Na zemlji pod nebesima
otkrivao sam prostranstva svetova
sa tobom, u sebi, ljubavi moja.
Kasijana
Oči kojima gledam nisu moje.
Oči su moje tvoje kad gledaju u moje.
I osmeh na usnama nije moj –
to si ti na obroncima vedrine,
u odrazu slutnje,
s tobom u njoj.
***
Kasijana
Kotrljaju se niz potoke krvotoka,
upletene u misli,
svi nesporazumi onoga što sam bila,
kad jureći za mehurima od sapunice
trčala sam niz poljane i preskakala bogaze,
zaneta sobom i belasanjem daljina.
Pred zamandaljenim vratima neviđenog,
obećanog,
neko je plakao,
ne znam ko,
i ne znam zbog čega.
Otimala sam se od toga,
otimala od sebe,
i devojčica je u meni,
hitrih stopala i raspojasanih misli,
ponovo trčala
sa željom da bude ona,
u ljubavi koja me traži.
Miloš
Znaš li koliko me boliš
u svemu gde te nema,
gde treba da budeš
sa tvojom rukom u mojoj,
sa tvojim pogledom na meni,
kao u pesmi iz snova
gde i bol je lepa;
znaš li da ničega nema
u jutru bez radosti,
u životu bez magije
sakrivenoj u uzdahu poljupca
gde san o smislu bez smisla nije;
znaš li koliko mi trebaš,
u danu gde si osmeh,
gde moja si želja,
gde tvoja sam čežnja,
gde smo dvoje a jedno,
i ljubav,
u nepregledima vremena…
***
Miloš
Tražio sam te
u svim danima iza mene,
u onome što jesam,
da bih se probudio u tvojim očima,
u stvarnosti zagrljenih osmeha,
u nebesima rasutim u tvojoj ruci,
i kao da su se sve otišle godine
nanovo susrele u meni
onoga jutra kad sam te ljubio,
kada si rekla da me voliš.
Kasijana
Rekla mi je zvezda
mesec ne postoji,
sunce je to u zenitu.
Govorili su tragovi
vreme ne postoji,
uzdasi su to u čekanju.
Šaputalo je more
vode ne postoje,
to zalutale suze
sebe same dave.
Govorili su ljudi
ljubav ne postoji
i bez osnova su
prolaznosti nade.
Rekoše mi kako
i ja ne postojim –
ali lažu:
rekao si ti
kad me nađe
da sam ljubav
u bezdanima tvojim
i mojim.
***
DEČAK I DEVOJČICA
Postojao je jedan dečak, nekada davno, na livadama iznad Knjaževca, koji je voleo vetrove zamršene u snovima, u krošnjama bagremova na brežuljcima, iza kojih je počinjao svet velikih, u prostranstvima što su ga mamila obećanjima sreće.
Postojala je jedna devojčica, nekada davno, negde na proplancima Homolja, musava od prezrelih kupina, pogleda uprtog u visine, jer se plašila nenadnih vetrova i letnjih oluja i gromova i munja, i šarenila sveta izvan planine.
***
Nekada davno jedan je dečak, u krošnji tek sazrele trešnje, uveren bio da se ona rumeni samo za njega, i da je sve pod bistrim nebom stvoreno da bi on koračao niz livade, kroz orošene vlati trave i hajdučice cveća, u susret svetu. I mlateći prutićem žbunove kraj puta, zagledan u magiju sebe, koračao je ka proplancima i daljinama, da bi na njima bio ono što jeste, što će da bude, postane…
Nekada davno jedna je devojčica, s rukama u gnezdima drozdova, gledala svoja krila, kojima će nadmudriti ćudi planine, neprozir sveta i strahove u senkama natkriljenim nad svime u njoj i oko nje. Povetarci su joj šaptali o daljinama iza bregova, proleća tabanala staze, a drozdovi je zviždukom dozivali da krene za njima, da preleti zavijutke detinjih teskoba, da poleti i vine se u nedoglede, ka onome jeste, što bi da bude…
***
A onda su se jednoga dana dečak i devojčica kao starac i baba sreli, da bi pisali pesme, da bi se voleli.
(Iz neobjavljene zbirke Blesak nedogleda)
