Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Poezija

5. Septembra 2018.
 

Iz neobjavljene zbirke ”Blesak nedogleda” Miloša Petronijevića i Kasijane Milošević

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

BLESAK  NEDOGLEDA

 

U danu, kada smo postali Mi, gde sam ja ti i gde si ti ja, osvanuli su pred nama proplanci kojima išli nismo. Pođimo njima, ljubavi moja, sa uzajamnom pažnjom, jer svet je onakav kakvim ga vidimo, dokle smo živi, a ti si Ti moje duše, koju sam tražio, koju volim…

Miloš

 

Kasijana

I Ti si Ja, moga ja, bačenog u tamu iza mene, kad bio nisi. Svetlost si svetlosti onoga što je, i moje i tvoje ljubavi, naše, dosad neotkrivene. Osvanuli su dani pred nama, i pođimo im u susret, radosti moja, držeći se za ruku, sada, za svagda i uvek…

 

***

Miloš

Ponekad se probudim

u jutrima koja se osmehuju tobom,

a dan je okupan tvojim očima.

I ne znam ništa,

to tek samo trepere

na vetru kestena grane

u odblesku sna.

Svetovi sviću pred nama,

u nama, ljubavi moja,

i budimo ono što jesmo

i ono najbolje što možemo biti.

Postoji jedan stih,

s tobom na obzorjima,

koji muca,

dozivajući te.

Nisam ti rekao

da su sve misli blistave

kada si ti u njima.

Reći ću ti

šapatom prstiju,

usnama zastalim na tvojim

kad dođem, gde pošao sam,

gde me čekaš…

I bićeš mi žena,

a ja tvoj čovek,

u svim danima pred nama

i u svemu što nam je dato.

 

 

Kasijana

Gledala sam kroz prozore okovane mrazom, pišući na njima neka imena, zaleđenog srca, obnevidela, bacajući prezir bajkama u lice.

Senke su nebesa bile udavljene u mojim očima, dok te u životu bez života, na horizontima u nađenim svetovima, nisam videla, prepoznala, u sebi samoj, u tvojim očima.

Zavolela sam te, da bih upoznala sebe, i tebe, kao sudbinu sopstvenu.

Bila sam sama, sad više nisam, i u danu, kad osvane, kad dođeš gde te čekam, postaću tvoja žena pred Bogom i pred ljudima.

Na putu zagrljenih misli i put je naš bez kraja, a ljubav će naša biti hrabra pred svime što donose vetrovi.

 

***

Miloš

I ne znam zašto te volim…

Možda je sve odblesak sudbine,

koja je i više od toga

u onom što nismo i jesmo.

Kao da sam te oduvek znao,

tražio, i polazio ka tebi,

da bi došla.

I ne znam

da li mi stvaramo stvarnost

ili to ona sanja nas…

Na zemlji pod nebesima

otkrivao sam prostranstva svetova

sa tobom, u sebi, ljubavi moja.

 

Kasijana

                                Oči kojima gledam nisu moje.

Oči su moje tvoje kad gledaju u moje.

I osmeh na usnama nije moj –

to si ti na obroncima vedrine,

u odrazu slutnje,

s tobom u njoj.

 

***

 

Kasijana

Kotrljaju se niz potoke krvotoka,

upletene u misli,

svi nesporazumi onoga što sam bila,

kad jureći za mehurima od sapunice

trčala sam niz poljane i preskakala bogaze,

zaneta sobom i belasanjem daljina.

Pred zamandaljenim vratima neviđenog,

obećanog,

neko je plakao,

ne znam ko,

i ne znam zbog čega.

Otimala sam se od toga,

otimala od sebe,

i devojčica je u meni,

hitrih stopala i raspojasanih misli,

ponovo trčala

sa željom da bude ona,

u ljubavi koja me traži.

 

Miloš

Znaš li koliko me boliš

u svemu gde te nema,

gde treba da budeš

sa tvojom rukom u mojoj,

sa tvojim pogledom na meni,

kao u pesmi iz snova

gde i bol je lepa;

znaš li da ničega nema

u jutru bez radosti,

u životu bez magije

sakrivenoj u uzdahu poljupca

gde san o smislu bez smisla nije;

znaš li koliko mi trebaš,

u danu gde si osmeh,

gde moja si želja,

gde tvoja sam čežnja,

gde smo dvoje a jedno,

i ljubav,

u nepregledima vremena…

 

***

Miloš

Tražio sam te

u svim danima iza mene,

u onome što jesam,

da bih se probudio u tvojim očima,

u stvarnosti zagrljenih osmeha,

u nebesima rasutim u tvojoj ruci,

i kao da su se sve otišle godine

nanovo susrele u meni

onoga jutra kad sam te ljubio,

kada si rekla da me voliš.

 

Kasijana

Rekla mi je zvezda

mesec ne postoji,

sunce je to u zenitu.

Govorili su tragovi

vreme ne postoji,

uzdasi su to u čekanju.

Šaputalo je more

vode ne postoje,

to zalutale suze

sebe same dave.

Govorili su ljudi

ljubav ne postoji

i bez osnova su

prolaznosti nade.

Rekoše mi kako

i ja ne postojim –

ali lažu:

rekao si ti

kad me nađe

da sam ljubav

u bezdanima tvojim

i mojim.

 

***

 

                                 DEČAK  I  DEVOJČICA                                        

 

Postojao je jedan dečak, nekada davno, na livadama iznad Knjaževca, koji je voleo vetrove zamršene u snovima, u krošnjama bagremova na brežuljcima, iza kojih je počinjao svet velikih, u prostranstvima što su ga mamila obećanjima sreće.

 

Postojala je jedna devojčica, nekada davno, negde na proplancima Homolja, musava od prezrelih kupina, pogleda uprtog u visine, jer se plašila nenadnih vetrova i letnjih oluja i gromova i munja, i šarenila sveta izvan planine.

 

***

 

Nekada davno jedan je dečak, u krošnji tek sazrele trešnje, uveren bio da se ona rumeni samo za njega, i da je sve pod bistrim nebom stvoreno da bi on koračao niz livade, kroz orošene vlati trave i hajdučice cveća, u susret svetu. I mlateći prutićem žbunove kraj puta, zagledan u magiju sebe, koračao je ka proplancima i daljinama, da bi na njima bio ono što jeste, što će da bude, postane…

 

Nekada davno jedna je devojčica, s rukama u gnezdima drozdova, gledala svoja krila, kojima će nadmudriti ćudi planine, neprozir sveta i strahove u senkama natkriljenim nad svime u njoj i oko nje. Povetarci su joj šaptali o daljinama iza bregova, proleća tabanala staze, a drozdovi je zviždukom dozivali da krene za njima, da preleti zavijutke detinjih teskoba, da poleti i vine se u nedoglede, ka onome jeste, što bi da bude…

 

***

 

A onda su se jednoga dana dečak i devojčica kao starac i baba sreli, da bi pisali pesme, da bi se voleli.

 

(Iz neobjavljene zbirke Blesak nedogleda)



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Braho Adrović: Presuda (Najbolja pjesma za 2018. godinu po izboru časopisa ”Avlija”)

Braho Adrović PRESUDA Zapamtiće zemlja,vazduh, voda Sve na svijetu ima svoju priču Trag će uvijek ostat od naroda Svi tragovi i tebe se tiču Kada dođe vrijeme i zanijeme ljudi I kamen će progovorit’ jasno Neki novi...
by Redakcija
0

 
 

Poezija Emine Marukić

Emina Marukić     VULKAN . Šuti ugašeni vulkanu od prašine Jer skučeni su ti vidici u svemirske daljine Niko tvoje emocije ne zna i ne sluti i zato samo šuti, šuti Ne ti ne mozeš izazvati svet, gazeći u minsk...
by Redakcija
0

 
 

Munevera Sutović: Sandžak

Munevera Sutović   SANDŽAK   Umire se u tebi Nije to više junačka smrt Pogleda uprta u zemlju U to malo parče zemlje otcijepljene Pa je ne prisvoji ni mjesec ni sunce Niti je na grudi privi neka zemlja Gordost  star...
by Redakcija
0

 

 

Sanda Ristić-Stojanović: Vojnik ostao na ratištu

Sanda Ristić-Stojanović   VOJNIK OSTAO NA RATIŠTU XI   Iz rastinja smrti, Izvuče ga nebo Darujući mu Neki puls Sunca protiv rata.   Iz naricanja magle, Izbi njegovo postojanje, Graničeći se sa rečima Sunc...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Valerij Turgaj, narodni pesnik Čuvašije

Валериј Тургај (рус. Валерий Тургай) је познати чувашки песник, преводилац, публициста, народни песник Чувашије, почасни рад...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona