Mirjana Đapo
RAZGOVOR S BRANKOM MILJKOVIĆEM
Gledamo se oči u oči, pesnik i onaj koji poeziju piše…
više granice nema – sve je postalo pesma, ili se čini?
Izvini prijatelju na ovoj prisnosti, vatra nas povezala,
dala pravo, slobodu, da te hvalim i pitam ponešto:
Vešto si se sakrio između dva sveta – vatra i ništa,
i ako išta ostane biće bezbojno, bezvredno…
jedno ništavilo… tako si govorio, budućnost sagledavao.
Verujem u vatru, klanjam joj se, ali se i bojim.
Stojim u redu sa onima koje opekla jara izgovorene misli.
stisli se u meni svi ideali, ubile me prejake reči.
ječi pobuna… oglasili se ne samo trubaduri.
Ne žuri, ne nasedaj, ne odustaj od lepote, poezije!
Nije sve mrtvo dok veruješ u visine, to sutra,
Zaratustra te nije tako učio… nikada se nije predavao.
I neću smrću protiv smrti da se borim… hoću životom,
lepotom hoću da se borim, da nađem Poreklo Nade,
da u sintagmi krv koja svetli vidim našu budućnost,
budnost optimizma, neku novu viziju sveta, bez krvi…
i zato kad kažeš uzalud je budim – nisi me uzalud budio,
ponudio si mi svetlo, vatru, prečišćenje, uputio na euridiku,
priliku da kažem da sam živeo – nisam život prespavao.
Mirjana Đapo
Mirjana Đapo, rođena 1950. u Smederevu, Srbija. Završila Filološki fakultet u Beogradu, grupa za srpsko-hrvatski jezik i književnost.
Živi u Brčkom, Bosna i Hercegovina i radi u Gimnaziji “Vaso Pelagić” kao profesor.
Objavljena dela: zbirke poezije “U bunilu”, “Tumaranje po egu”, zbirka proze “Klupa za tihu raju”, roman “Elysion”, priče za decu “Put u središte bajke” i “Lepe i ružne reči”.
Dobila više prestižnih nagrada i priznanja.
Zastupljena u antologijama i zajedničkim zbirkama.
Prevođena na više jezika.
Nosilac Zlatne značke Kulturno prosvetne zajednice Srbije.
Član Udruženja književnika Srbije.
