Jelena Trajković
.
SEĆANJA
.
Šunjam se prolazom gde drugi jure,
Ne stižem na vreme, sreću da zaustavim…
Ona ide dalje, jer mi uspomene cure,
zato uvek potragu moram da obustavim…
.
Gledam na sebi rane, gole, sveže…
Zavoja ima, ali zavoj ne pomaže,
Zato mi lepe stvari uvek beže,
srce i razum isto ne traže…
.
Uzimam kofere, po ko zna koji put,
Spakovani čekaju, znaju svoju namenu…
Šepavim korakom se vučem, pogled ljut,
da probam u drugom gradu da pronađem zamenu…
.
Bes i bol sivilo daju,
Koraci teški lako me odaju…
Kako je jezivo, to samo znaju
oni koji u prazno hodaju…
.
Ljudi se javljaju, promene prijaju…
Okrećem nemirnu glavu u stranu…
Rane su pristale da se previjaju,
ali se prave lude da nestanu.
.
Jelena Trajković ima dvadeset i tri godine. Od svoje šeste godine bavi se pisanjem poezije i proze, a skoro je završila i roman u formi dnevnika koji namerava da objavi. Rođena je u Zaječaru, u Srbiji, a već tri godine živi u Tivtu, u Crnoj Gori, gde radi i studira na Fakultetu za turizam i hotelijerstvo u Kotoru. Dobijala je razne literarne nagrade na lokalnom i regionalnom nivou, a kao mala dvaput je pohađala i Pesničku školu, u Beogradu i Arilju, gde su predavači bili Ljubivoje Ršumović, Grozdana Olujić i drugi ljudi koji su ostavili neizbrisiv trag u našoj književnosti.
