24. juna 1986. godine je utihnulo srce pjesnika Miroslava Antića. Bio je ne samo pjesnik već i slikar, filmski reditelj, boem, bokser, mornar, putnik, novinski urednik… Pisao je i prozu (romani „Stepenice straha“, „Sveti vetar“) i dramske tekstove (Parastost u belom, Ženidba na oglas, Povečerje, Otužni marš, Rt Dobre Nade). Neke svoje drame sam je postavio na pozorišnu scenu, neke su zaživjeli u obliku radio-drama, a „Otužni marš“ i „Parastos u belom“ doživeli su i internacionalno izvođenje u Parizu, odnosno u Montrealu. Djela su mu prevođena na ruski, makedonski, engleski, albanski, turski, mađarski, slovački, češki, francuski, rumunski, poljski, slovenački… Prepjevavao je pjesme sa mađarskog i slovačkog pjesnika Ferenca Fehera, Palja Bohuša, Mihaila Babinke, Jana Labata, Vjere Benkove… Bio je član Udruženja književnika Srbije. Više puta je bio nagrađivan – prvi je dobitnik Zmajevog štapa u okviru Zmajevih dječjih igara, primio je dvije Nevenove nagrade, jednu za životno djelo i za poeziju za djecu, Goranovu nagradu… uređivao je dječji informativni list „Pioniri“ i Zmajev „Neven“. 1986. godine dobio je novinarsku nagradu za životno djelo. U Njujorku krajem sedamdesetih u okviru antologije poezije i proze iz cijelog svijeta „Novi smerovi“ objavljeni su i njegovi stihovi…
PESMA ZA NAS DVOJE
.
Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.
Pijana kiša šiba i mlati.
Vetar vrbama čupa kosu.
Kud ću?
U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.
Vucaram svetom dva prazna oka,
zurim u prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?
Il’ je već bilo?
Trebalo korak?
Možda je sasvim do mene došla,
al’ ja:
u krčmu svratio, gorak,
a ona,
ne znajući — prošla.
Ne znam.
Ceo smo svet obišli
u žudnji ludoj,
podjednakoj,
a za korak se mimoišli?
Da, mora biti da je tako.
.
BOSONOGA PESMA
.
Ovo je pesma
za tvoja usta od višanja
i pogled crn.
Zavoli me,
kad jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakom novembru
da napravim jun.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.
Moja je sreća srneća,
a grešno mi je smešno
Ako me neko čačne
u ove oči plačne,
nije to neutešno:
ja umem od suza da pravim
klikere lepe, prozračne.
Podeliću sa tobom
sva moja šašava zdravlja.
Zavoli moju senku
što se klati niz dan.
Sutra nas mogu sresti
ponori ili uzglavlja.
Ludo moja, zar ne znaš:
divno je nemati plan.
Izađi iz tog detinjstva
kao iz starih patika.
Zavoli moj osmeh, dubok
kao jezerske vode.
Evo, i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima
rastapa mi se asfalt.
Budi uz mene kad odem.
OPOMENA
.
Važno je, možda, i to da znamo
čovek je željen, tek ako želi.
I ako celoga sebe damo,
tek tada i možemo biti celi.
Saznaćemo, tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.
