Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Poezija

30. Juna 2019.

Kristina Arsenijević: Hibiskus – poema o migrantima

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

КРИСТИНА АРСЕНИЈЕВИЋ

 

 

 

Хибискус – Поема о Мигрантима

 

1. певање – „Тридесет волујских кола“

 

Тридесет волујских кола

ка Сент Андреји мили,

колона пуна бола

– где су то расли, где су то били?

 

Где су то расли, где ли су били

и шта их чека на другом крају?

Дa л’ ће их чекати Крушедол мили

у њиховом драгом завичају?

 

Шта им је остало, све што је вредно,

Крушедол оста за њима

– понеше мошти и срце чедно!

Под турском руком, у облаку дима,

 

поворка тужно креће

по црном угарском блату,

неки се вратити неће

да виде манастир у злату…

 

У злату пролећног, сунчевог зрака,

умијен росом и цвркутом птица.

Тамо их чека тек нека рака

немоћних стараца, увелих лица.

 

И српско што је, и што је било,

сва коб и срећа давних година,

све што се српству у срцу крило,

У име Оца, у име Сина…

У име Оца, у име Сина…

и Светога Духа, амин!

Још кад га подиже мајка Ангелина

и благослови Свети Максим,

 

све што је Србин доживео,

Крушедол је преживео, и надживео:

Угаре, Турке и усташе,

болести, несреће и славе наше.

 

И златна поља, и зрелу крушку

Крушедол памти од давнина

питоми поток и гору Фрушку,

У име Оца, у име Сина…

 

.

2. певање – „Да ли је вредело пута“

 

Вратио си се, коначно, оче,

мени, мами и моме брату.

Све је исто као што је било јуче,

као да нико није учествовао у том рату.

Вратио си се и загрлио нас, нежно… Помислиш ли,

да ли

су и сви остали очеви загрлили

своју децу? Они исти очеви који су са тобом гледали

 

преко нишана

– да ли је остало у њима дана, година,

сати?

Да ли је ико од њих могао знати

да се вратити неће и да се његова деца никад неће обрадовати

тати,

који их је нежно покрио пре пута без краја,

који им је правио (баш као и ти мени) папирног змаја,

 

лети, код баке на селу… А ти си дошао

– хвала ти! А ко ће хвалити с друге стране,

да ли су њима остале успомене, или само ране,

и… шта си ти за њих постао?

Погледај руке, оче, да ли су чисте као

када си одлазио, када си орао

њиву, купао нас? Загледај се у срце своје!

Запитај се, да ли је

 

остало чисто

и да ли је остало исто?

Ишао си, кажеш, због нас… Да ли је вредело пута?

Доле је остала кућа жута,

мало

имање

са једном

душом мање!

 

Питам те, да ли си срећан,

као што смо ми срећни кад смо те угледали

жива, да ли је осмех на твом лицу срећа,

или

само маска, која ће једном (кад – тад) да се скине?

Да ли ћеш

икада бити искрен

да кажеш:

 

„Да! Нисам радио, све оно што сам смео,

нисам радио

ни што сам морао – радио сам јер сам онда тако хтео,

јер сам мислио

да боље не могу“. А могао си!

Могао си да не идеш, могао

си да бациш пушку, јер су сада сви

они паметнији који су тако чинили! А где су она деца,

 

а где су она друга деца и деца те деце, којих

нема због тебе? Да ли ја њих

мењам? Понеси тајну,

никад не реци, никада немој да скинеш ту маску!

 

Буди за нас велик, највећи, без мрље! Као да смо само сањали, као да си само спавао, као да смо само спавали…

Као да си само отишао доле у подрум

да наложиш ватру

 

и вратио се са врућим кестењем

код своје деце… Немој никад да скинеш маску! Остани исти

као што си био, а тајну чувај, не реци ником да би те могла оцем

звати!

 

.

3. певање – „Ови и они“

 

 

Све су ми узели ови и они, баш све: и живот и јутро, вече

и лето,

пролеће,

јесен, сутон и… Ето,

ту сам

код тебе дошла у госте, у Срем.

Као да сањам: иста равница, топoле,

ливаде, зелено поље…

 

Узели су ми детињство,

aл’ просто

им било! Ништа ми није жао: ни куће, ни школе, ни оних дечијих

радости;

није ми жао ни цвећа, ливаде, мамине

и татине

младости,

само ми жао мог деке што оста тамо.

Њега ми жао само!

Сви док су у пољу били, на послу, у зноју,

oн је чувао принцезу (мене), принцезу своју.

Tако сам се онда ја звала

нешто пре пете,

или шесте,

не знам – била сам мала.

 

Њега ми жао само!

Остаде тамо

покривен косовском земљом

– да л’ нашом,

већ више не знам… Никада више за Ускрс јаје однети нећу,

ни букет нарциса

и зумбула белих! Ко да ми врати детињу срећу

Ускрса

тужних,

Божића веселих?

Нико и нигде и никад! Прошло

је оно што „моје“ се звало

 

и никога више није ни брига

– прашина покрива и последњу

страну,

као да је цео народ склопљен к’о досадна књига!

Слушам шта веле и ови

и они – хтели би напред без десне руке,

и нема песме к’о „Зови, само зови“, ни „сви ће соколови…“

Као да кога брину наше муке?!

 

Никог и нигде и никада

– до мене сада!

Сви

ви,

што не знате шта значи отићи,

како се напред без ноге не може,

тaко се никуд не може стићи,

нема ни „молим се“, ни „помоз’ Боже“,

 

просто им било и било вам просто,

ништа ми није жао!

Жао ми само деке што тамо је ост’о,

у својој земљи – к’о да је знао!

 

.

4. певање – „Острво с благом“

 

 

Подне је, као и деведест осме некога априла…

Cедим на кеју, гледам где Дунав милује обале своје.

Да нема мостова и она би овде са мном била,

да мостови не постоје!

 

Али они ту су, као и увек… а ње нема више!

Детињство њено се попело дугом ка небу, оним истим трагом.

А мостови… мостови пусти… ничу као печурке после кише

– као дечаци када на песку изнова праве острво с благом!

 

Било је подне, исто као ово, само је трешња мирисније цвала,

април је био, била сам мала и нисам знала…

 

Ни она није знала да прва би сада година била,

а можда би ишла у друго „А“,

да је могла да крене годину раније,

као што сам са шест кренула ја…

 

Те деведесет осме, никоме нису сметали људи,

као да су им само мостови били криви…

Зашто сте их рушили ви исти који их сада градите,

и зашто поново и увек исто радите?

 

Мостови, мостови, мостови,

да вас није, многи би били живи!

 

.

5. певање – „Имам сан“

 

 

Имам сан, где спава мајка моја, тамо где

ноћ тамна сни! У земљи где Еуфрат тече,

у земљи где моји су сви… Точак лагано креће,

к’о вазда што се кретао пре…

 

За поглед благи

молим – Вас, чије ме спазише очи…

У колони

бола и срама, и жица, и глади,

 

и

зноја

– оста још само једна суза моја,

што се на сунцу у дугу претвори!

Зрак што се ломи

на капљи крви

моје, што ме враћа у пелене, и враћа лопту коју јурисмо сви,

чисто лице – избријано, одсјај смеха у ципелама – новим!

 

Читасмо Кафку и „Малог принца“, читасмо Ничеа

и Библију, Платона и Куран… Бескрајне шетње крај мора

у јесен, кад чекасмо – почетак семестра,

премијере Брамса и Шопенове етиде! А сад…

 

Сад смо код вас… Као да сањам погледе ваше:

где ли су чаше

победе наше,

што човечност смо звали? И сањам оне што осташе,

 

да сви дођу к нама – или сви да се поново вратимо тамо?

И сањам све нас, у овој колони, да опет знамо

да знамо,

и да сви знају што само ми знамо,

 

а поглед на граници враћа нас само у

језиву

јаву

– да нисмо добродошли, и да нам само остају…

Капи! Исте оне, којих се нико не сећа:

да је и на њиховом прагу, пре само пар лета,

ил’ десетлећа,

лебдела иста оваква несрећа!

 

И сањам сан

и имам јаву… И сањам јаву,

и имам сан – да ћу опет, у зору плаву,

видети јутро и зелени дан!

 

Да ћемо опет шетати снени,

шетати лаки и шетати нежни,

И да ће неки врхови снежни

(као што неки

 

Ваш песник рече)

бити све што желимо тада…

Буди се Европо! Ти, Земљо, стани!

За кусур срца нашег,

 

можете купити сву љубав целога Света!

Знамо да

доћи ће дани

да Xибискус и овде процвета!

 

.

6. певање – „Сви смо исти у Божијој башти“

 

 

Хеј, фудбалери! Пружите руку

и овом нашем драгом дечаку,

немојте само да сте на фејсбуку,

нек’ данас он носи капитенску траку.

 

Да и он види да део је школе,

вашег фудбалског школског тима,

да схвати да и њега у публици воле

и да у вама другаре има!

 

Можда неће да вам победу донесе,

јер неки други су тријунфе скрили.

Кад видите осмех који он понесе,

схватићете да сте баш ви победили!

 

Неко зна зашто се нулом не дели

и шта то беше разлика квадрата,

неко се више од других весели

кад га помилују мама и тата…

 

Није ту важно ни наше знање,

није важна ни боја коже,

да сви смо исти у Божијој башти

ма шта ко уме, ил’ шта ко може!

 

Нек’ сви су нам драги – јер сви су исти,

за сваког места под Сунцем има,

важно да пред Богом у души смо чисти

и да се љубав даје и прима.

 

Кад сам се неспретно саплела и пала,

ко ми је први пружио руку?

„Није то ништа“, рекла си, „и ја кад била сам мала

свакога дана сам имала муку!“

 

Ти, другарице моја, ниси различита,

само смо ми исувише исти:

неко боље зна физику, ил’ боље чита,

неки су с мрљом, а неки су чисти,

 

исто се прича, позира, облачи

– тек неко примети тебе кад прођеш!

Загрљај твој од нашег је јачи

када на излет са школом пођеш,

 

и ти си мајци и срећа и брига,

као ја мојоj, и ти си својој живот цео,

неком си само непрочитана књига

чији ни наслов прочитати није хтео!

 

 

 

Многи те зову тек ради реда,

можда на матури нећеш бити звезда вечери,

ал’ свако ко се у твоје очи загледа

– видеће да цело сазвежђе тамо трепери!

 

Дођи код мене да пишемо песме,

ил’ цртамо птице – шта ко већ уме,

oно што ти знаш, неко и не сме

чак ни да дирне јер – ништа и не разуме!

 

Ко ми је први, опет те питам,

пружио руку од свих другара?

Поседњи стих док овај читам,

знам, моја нова другарица стара!



About the Author

Redakcija
Redakcija





Konkursi regiona
 
 

 

LJUDI I VRIJEME: Ćazim Lukač (VII dio)

Formiranje Koordinacionog tijela SDA Budući da je Sulejman Ugljanin pobjegao za Tursku da bi izbjegao hapšenje, to je stranka SDA Sandžaka bila u potpunom rasulu i da bi se njen rad oživio i nastavio Ugljanin iz Ankare šal...
by Redakcija
0

 
 

Hadžem Hajdarević gostovao na Cetinju

ODRŽANA PROMOCIJA ,,ARABESKE OD VODE” (RUBAJIJA) HADŽEMA HAJDAREVIĆA NA CETINJU Piše: Božidar Proročić Juče je 12 septenbra u 19 časova u prostorijama JU Narodna biblioteka i čitaonica ,,Njegoš” održana promocij...
by Redakcija
0

 
 

Osvrt na ”Arabeske od vode” Hadžema Hajdarevića

OSVRT  NA ,,ARABESKE OD VODE” (RUBAJIE) HADŽEMA HAJDAREVIĆA Piše: Božidar Proročić Hadžem Hajdarević poznati pisac iz Sarajeva već dugi niz godina čitalačku publiku uvjek iznova iznenadi i fascinira  svojom poezi...
by Redakcija
0

 

 

LJUDI I VRIJEME: Ćazim Lukač (VI dio)

SLUŽBENA BILJEŠKA Sa razgovora koje su vodili predstavnici stranke SDA za Crnu Goru sa predsjednikom Republike Crne Gore mr. Momirom Bulatovićem i njegovim saradnicima dana 09. 03. 1994. god. Razgovor se vodio u kabinetu pre...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

LJUDI I VRIJEME: Ćazim Lukač (V dio)

Hapšenje čelnika SDA Zbog opšteg straha koji je vladao među svim Muslimanima u Crnoj Gori, mnogi su se ljudi potajno naoružavali. Među njima su bili i čelnici i članovi stranke SDA, pa su zbog pronađenog naoružanja i ...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona

0 Comments


Be the first to comment!


Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *


Konkursi regiona