“Рођен сам 1932. године у северном Банату, у селу Мокрину, где сам ишао и у основну школу. У гимназију сам ишао у Кикинди и Панчеву, а студирао у Београду. Живим у Новом Саду. То је чиста моја биографија. У ствари, ја свима кажем да праву биографију, онакву какву бих желео, још немам, и поред толико књига које сам написао, слика које сам излагао, филмова које сам снимио, драмских текстова, репортажа у новинама… Сваког јутра пожелим да почнем једну одличну биографију, која би послужила, ако никоме другом, бар ђацима у школи, јер они, нажалост, морају да уче и живот писца.
…Највише бих волео да сами измислите моју биографију. Онда ћу имати много разних живота и бити најживљи међу живима.
Остало, што није за најаву писца, него за шапутање, рекао сам у песми “Ин мемориам”.
И у свим осталим својим песмама.”
Мирослав Мика Антић
ИН МЕМОРИАМ
1.
Постоји један невероватан гад
који се зове Мирослав Антић.
Ждере мој хлеб.
Прави моју децу.
Носи моја одела.
Са мојом женом редовно леже
у кревет сваке ноћи,
јер зна да сам тог тренутка
далеко негде, у Лењинграду.
И тај Антић,
који ме упропастио и као писца
и као човека,
дакле, тај Антић,
који ће једног дана врло спокојно
лећи и у моју сопствену гробницу,
пита ме једног јутра:
шта вам је,
богаму,
човече,
изгледате ми некако болесни?
А шта се,
извините за израз,
баш њега тиче како је мени
и докле ја то могу.
О мени се најдивније брину
они који ме остављају на миру.
А он,
Пере руке мојом ракијом,
има кљућ од мог атељеа,
петља са мојим плавушама.
Људи,
тај ме тера да читам књиге,
оговара ме у рођеној кући.
Свашта лаже.
Мојој деци,
замислите свињарију:
мојој деци купује сладолед
и подмићује их.
2.
Био сам морнар,
бежао сам.
Или одем,
на пример,
у Париз.
Покријем се ћебетом преко главе.
Пустим бркове.
А он ме и ту пронађе,
у некој бедној улици Жоливе,
у неком бедном хотелу,
и врати кући,
и расплаче ме.
Мати моја Меланија,
која и не зна да је родила мене,
а не њега,
више га воли,
више му верује,
и он то још како користи.
А он је та упеглана стока
којој ја пишем биографију.
Он је та уважена животиња
уверавам вас,
он је та уважена животиња
којој ја дижем споменик,
овако попљуван и сам
и до крајности згађен
што морам да му јавно позајмим очи и душу
и оно мало пара које сам једва позајмио.
3.
Кад сам ја,
на пример,
скакао са Петроварадинске тврђаве,
он је ускакао у ђачке читанке.
Кад ме је доктор Савић лечио
од алкохола,
он се правио као да има неке везе
с филмом.
Где год се појавим,
гурао ме је да га не обрукам.
Мешао се у моје снове.
Примао је моје награде.
Церекао се на пријемима.
Један лицемер.
Један стварни лицемер.
Један провинцијалац.
Један који је трпео
све оно што ја нисам могао да истрпим.
и који сада тако дивно жури
да цркне што пре уместо мене,
да би уместо мене,
ђубре једно,
да би уместо мене
што пре једини живео.
