Miroslav Mika Antić
VOJVODINA
I
Verujem vo jedinu i vo jed i vo inu
ravnicu – mater moju i zapljuvanu i svetu,
tu Vojvodinu u soli, u hlebu i u vinu,
i ne verujem joj, veru joj njenu i krv joj somotsku i prokletu
a slepački joj se molim dok mi na usni rdja i rze i miriše
blagoslovena kao pričest i zrno aprilske kiše
i dok me kolje pod grlom njen dah ljut kao vile,
pa teme i čelo skropi beli cvet bagremova,
i dok se rvem sa žitom, dok zvezde po meni mile,
a ona rominja i tinja i survava se sa krova
sva toržestvena i rožestvena od lepote i rugla
i kao srce mokra i kao srce okrugla.
Jao, ravnico zlosutnico ! Zlatna sačmo u sisi !
Jao, svevišnja moja iz birtija i crkava !
Ti, dušo, što isplažena i bosonoga visiš
i pozlaćena i plaćena i detinjasta i lukava,
a tako sasvim sveta i zlikovačka i lomna,
i kao nebo niska, i kao nebo ogromna.
II
Volim je od štala do oltarskih dveri i od blata do pšenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša, vršidbenu i zadušničku,
smedju kao devojačke pletenice,
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,
gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
gde su starice tepale i pragove branile golim šakama,
pa su je brali i ždrali rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi i kleli i psovali i plakali.
Tu Vojvodinu bogomoljačku, i bezbožničku, i vinsku,
belu od jaganjaca, crnu od paljevina.
Tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina,
pa niko u brokovima nije imao gustu pesmu kao taj narod
robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,
zarasla u zelje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav.
Volim je, jer smo svi široki i obični kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni suludih, rumenih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.
III
Muču steoni vinogradi. Peni se jesen u kacama.
Rdaju po bespućima vetrovi sa kutnjacima masnim od slanine.
Rodio te otac. Ubio te sin. Brat bratu o vratu i po vratu.
A krstovi najveće drvece. A grobovi najviše planine.
Na usni tamjan i kanfora. Nozdrva od bosiljka bela.
Zubi utrnuli od bećaraca i truli od opela.
Jao, ravnico ! Jao, krtico ! Jao, bezglava tico !
Moja žetvo i žito. Moja kletvo i tugo.
I jao, Vojvodino – gladna godino, i Vojvodino – dugo.
Širok Dunav. Široke pustare. Široko garavo oko.
Od svetog Čarnojevica, do svetog skeledžije na Tisi,
oče naš u opancima, u katancima i lancima,
oče naš iže jesi i iže nisi.
IV
I volim je prosjačku, pred crkvama, nedeljama, u ritama,
i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,
i Vojvodinu vašarsku i harmonikašku, čas raspusnu, čas pitomu
i birtijasku što osvanjiva štucajuci pod stolovima,
pa Vojvodinu bečku i varmedsku sa tudjim barjacima pred četama
K.U.K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana,
i Vojvodinu solunsku i krfsku pod bajonetima,
sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama.
Pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,
obešenu o bandere, probušenu po čelima,
uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,
i partizansku kad je oktobra donela proleće selima.
Volim je koliko je zla i dobra.Volim je podjednako.
Prskajte kajsije zvezda u kosi drveća njenog !
Uvek će biti krovova pozadi krova svakog
jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.
V
Lete nad Fruškom Gorom, nad tornjevima, nad djermovima
nekolmovani paorski andjeli bez krila i oreola.
Lete do zvezda i vraćaju se sa zvezda lepi, mrtvi i šašavi,
sa ufitiljenim brkovima, u gaćama od šest pola.
Lete sa glavom crvenom kao raspuknuta lubenica.
Sa obrazima od licidarskih lutaka i jezikom od koljiva.
Leti Panonija hiljadu puta zaklana i uvek najlepše živa,
Panonija što prašta i što se iz groba seća,
sva od praporaca i dukata sva mnogo srneća i kereća.
Jao, ravnico ! Jao, česnico ! Jao, vodo i travo !
Jao, sve moje plavo, drveno od krstova i krvavo i pravo !
Jao, žuto od snopova, od mrtvaca, od sunca i od sveca !
I jao, šareno od vina, od violina, od sukanja i cveća !
Ja tebe nožem i hlebom. Ti mene solju i satarom.
Ja tebe nogom i bogom. Ti mene ruzmarinom i materom.
Jednu zob zobali, jednako groba dobili,
Jednako se oplodili i rodili i prodali.
Četir konja debela u pesmu si uprezala !
Četir strane sveta u pupak si nam uvezala !
Ej, Vojvodino od plača, od djubreta i od kolaca,
a vere četir, a peta ciganska, a šesta iz tambure riče !
I svi mi na sramotu liče ! I svi mi na boga liče !
VI
Zaigraj, zavitlaj zemljo, lepoto bosonoga,
nevesto moja najlepša u dronjcima i plaču,
ti sto se moliš bogu i ti sto pljuješ na boga,
ti što si dugovala i naplatila račun,
nazdravlje ! Diži čaše ! Razbij astale šakom !
Zapevaj preko njiva, neka zabride kosti !
Volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te, volim, oprosti,
ti, od ponosa i stida, od djundjuva i vaški,
ti, ljuljaško i rako – žut zubat smeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, madjarski, totski, vlaški,
makedonski, bunjevački i lički preko dalekih njiva !
I tako do smaka sveta, najteža zemljo moja,
sa ukusom muškatla, krvi, hleba i saća !
Od paorske sam lepote, radosti, psovki i znoja.
Razdrlji prsluk i gutaj ! Ja ovu zdravicu plaćam !
