Мира Церовић-Тасић
.
АЛИЂУН
.
Вече уочи Алиђуна, пустих непокорну косу,
закачих ниску дуката у немирне коврџе,
тамне као ноћи, непроспаване, прије нас.
.
У дану весеља било је свега, предосјећај,
узвишене омаме, изненадни немир дамара,
непојмљиво цвјетање у дубинама заноса.
.
Не знам шта ми би, изађох боса на друм.
Покупих задње пурпурне зраке сунца,
свила шушташе на мени и лаког ветра шум.
.
Био је теферич, са пјесмом, севдах из душе.
Црни ат донесе те, ниоткуда, на обалу Босне.
У сред кола, у заносу окретала сам тепсију.
.
Сретоше нам се погледи, тајно безимена.
Између нас ријека, пут и грм дивље руже,
Жудњу похранисмо у провалију времена.
