Нeнaд Плaвшић, рoђeн у Бeoгрaду 1986. гoдинe. Причe и пeсмe oбjaвљивao у „Kњижeвним нoвинaмa“ Удружeњa kњижeвниka Србиje, kao и у нekoлиko eлekтрoнсkих чaсoписa, a oд kojих je нaистakнутиjи Prozaonline.com. Члaн Сaвeзa Kњижeвниka у Oтaџбини и Рaсejaњу (СKOР). Oбjaвиo збирkу причa и пeсaмa „Црнe сузe“ (у издaњу „Aлмe“ из Бeoгрaдa). Зaступљeн у нekoлиko збoрниka. Aдрeсa aутoрoвoг блoгa: http://crnesuze.blogspot.com
Стихија
.
Фебруар поносно утонуо у ветар,
мук над реком трагове брише,
не желим напред, не желим ни метар,
моје срце никада није било тише.
Мисао ми бежи, путује далеко,
не могу да успавам очи луде,
питам се: „Да л’ је тамо воли неко,
или се зенице саме зором буде?“
.
Велика је то земља, богата, царска,
вечна као молитва због стихова великана,
земља над којом крила шири крв Уралска,
од порфире и злата сва саткана.
.
А фебруар црни капут шије,
блед и мрачан осмехом се брани,
живи и мре за љубав и само водку пије,
да га не савладају неки минули, лепши дани.
Дуго ћутим, ишчекујем кишу,
око мене гласови разни,
неће више лета на пољупце да миришу,
остали су да труле на јави додири празни.
.
Тамо је бајка, блиста Исет као Рајска флота,
уснули кораци у минус тридесет и нешто,
завејао снег обронке живота,
док жеље њене тајга скрива врло вешто.
.
А на Сави стихија нова,
у шапату неба пламса бој,
протиче песма кроз дрхтај снова,
и залуд памти Месец да сам некад био твој…
