Оливера Синђелић
.
СРНА
.
Под грмом дивље руже умире срна,
од синоћ лежи ту. Није имала снаге
са осталима да пређе реку…
Гледају је са бора два стара гаврана црна,
низ гране јаблана и лекси сунчеви зраци теку…
Око ње лебди црног глога тих шапат
и веселе пчеле падају на медунике жуте,
од погледа злога крију је бурјан и папрат,
срце све слабије бије, споро теку минуте…
Уз лаган ветар трепери вилиних коњица свита,
у ниском лету они око ње уморне броде
и лептирице ливадске у густој трави скрите
гледају, а она је жедна, да јој је само кап воде…
У житу весело јато сунчеву песму пева,
са свог лежаја под грмом срна их јасно чује
и препознаје песму плаворепих шева,
слуша – гавран са бора нешто им довикује…
Гледа – поворка мрава ка обали реке корача
и јастреб се вину у небо, до самих облака оде.
Одлете и гавран са бора у класје златно паде…
Долетеше шеве из жита, у листу зеленог драча
донеше срни воде…
А најмања од свих њих пољубац кљуном јој даде…
