Перо Зубац
МАЛЕ ПЕСМЕ ЗА ДРАГАНУ
(Бројаница од суза)
Видим да одлазиш,
да ми те отимају.
Као да чујем анђеле
који се радују
новој души у рају.
29. 4. 2015.
Плаче ми се а не могу,
нити могу да се молим Богу,
који толико анђела има
а сад ми тебе одузима.
30. 4. 2015.
Знам да ми те нема,
да те нема више,
али донео сам ти јасмин
да ти мирише.
13. 5. 2015.
Донео сам ти ружу,
рођендан ти је
и наглас ти читао
„Сламку“ од Матије.
Тако те нема
а тако те има.
С терасе бије сунце
а у соби твојој зима.
18. 5. 2015.
Малено кандило у собном куту је
док њена душа ка Теби путује.
Пламичак целу собу озари
као славска свећа на малом гробу
који прекрива њену лепоту
као покров црни на мом животу.
18. 5. 2015.
Спавај ми, спавај Драгана,
нек ти је земља лагана,
нека те звона не буде
све докле мене не буде.
18. 5. 2015.
Нема те двадесет дана,
а дани као године.
Опада бехар са грана,
дођи ми у сну и води ме.
А мај се одужио
као сенка шејх Нурудина.
Овај ме дан растужио –
у њем је наша судбина.
20. 5. 2015.
Небо као шаторско крило
и киша звонка, тешка.
Светло је у соби било
док је било твог смешка.
Последњих разговора речи
још увек се у соби чују.
Како зна говор да лечи
смирује, пред олују.
А киша лије без краја
сатима, густо па лагано.
Јави ми се из раја
предобра моја Драгано.
24. 5. 2015.
С вечери листам старе албуме
и твоја душа се сели у ме
па тако, скупа, листамо стране
које бележе давне дане.
Златар, Шибеник, Каламота,
сунчане године наших живота,
обале, сутони, светло Мостара,
ишчезли белези календара
Све до фотоса на коме, сад знам,
бојиш се како ћу живети сам.
24. 5. 2015.
Тридесет дана пролети
још трајем као казна ти
а да ли смо умели волети
никада нећу сазнати.
Док душа твоја спознаје
тишине вртова рајских,
оданост моја позна је
суморних дана мајских.
Грех пијем јутром и с вечери
и жар ми сунчани хладан.
У сан ми нахрупе глечери,
остадох доброте гладан.
31. 5. 2015.
Ниједна суза из ока да кане
док бројим глуве безтебне дане.
Четрдесети је, ако има правде,
твоја добра душа не иде одавде.
Него ће све време, као и пре,
недати да се плаче и мре.
6. 6. 2015.
Бела голубица реци ми да л’ си
Што ме чека ујутро на тераси?
Не помиче се, само гледа у ме,
Као да моју тугу разуме.
И тек кад нагло у небо полети
на твоју добру душу ме сети.
6. 6. 2015.
Толике године, залуду, палих свеће,
свело је сећање као у вази цвеће.
И речи: „Зар већ има јоргована“
у тишини слушам свих ових дана.
7. 6. 2015.
Рекла би:
„Отвори све прозоре,
липа мирише“.
Али нећеш ми то рећи
никада више.
11. 6. 2015.
Милена је села у твоју фотељу,
загрлила јастуке и рекла само
једну реч:
„Бако!“
Истрчао сам на терасу
Да не бих пред њом,
Унуком мојом и
миљеницом њеном,
плак’о.
22. 6. 2015.
На реверсу драге ми фотографије
написала си:
„волим те, Гага“
лета 1966.
Ти на фотографији жмуриш
и не видиш ме док те гледам –
године драге, где сте?
30. 6. 2015.
Књиге које сиу читала
листам у осамне сутоне
и дуго у ноћ читам
све док у сан не утонем.
А у сну
неко тих и леп као ти
стоји на пустој плажи
на Каламоти
и маше ми руком,
твојом руком маше,
као да се опрашта
од љубави наше.
1. 7. 2015.
На крају последње наше зиме,
на дан кад је последњи снег пао,
купила си ми књигу „Несвети а свети“
и да сам је тада читао
а не сада –
када си на другој обали, далекој,
о, ја бих знао,
да се ти спремаш
да ме напустиш
и да ми том књигом
и претиш
и за све моје грехе
да се светиш.
2. 7. 2015.
Гледам фотографије се Колочепа.
тек сада видим колико си лепа.
Анђео међ ружама који се смеши
мени који толико према Теби греших.
10. 7. 2015.
Залуду сузе и плач неутешан
молитва оном ко ми те узе
и прекор да је и он грешан.
Мало кандило палим тек тако
Да ми душу греје, да не бих плак’о.
10. 7. 2015.
Шта си сањала кад си одлазила,
Да ли си чула лепет анђеоских крила?
Јошна твом лицу само умор памтим,
рекох: “одох па ћу да се вратим
чим се пробудиш, ето мене“,
Звоне празне речи, пусте успомене.
Да ли си сањала кад си одлазила
Нашег светог Ђурђа са пламеним мачем
Или мене како за тобом плачем.
19. 7. 2015.
_________________
Истакнута слика: Драгана Зубац
