Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Poezija

28. Juna 2018.
 

Poezija Aljesa Badaka

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Aljes (Aleksandar Nikolajevič) Badak je rođen 1966. u selu Turki u Ljahovičkom okrugu Brestske oblasti. Služio je u Sovjetskoj armiji. Završio je Filološki fakultet Beloruskog državnog univerziteta V. I. Lenjina (1990). Radio je u Propagandnom birou Saveza pisaca Belorusije, u redakcijama časopisa „Brezica“, „Plamen“, „Mladost“, „Njoman“. Sada je direktor izdavačke kuće „Umetnička književnost.“

Autor je knjiga poezije: „Budni dan“, 1989, „Iza senke tužnog sunca“, 1995, „Ljudi od Munja“, 2004, i proze za decu „Samotni osmak želi da se upoznate“, 2014. i, takođe, brojnih zbornika poezije i proze za decu. U 2014. godini je izašao tom izabranih prevoda poezije i proze na ruski jezik: „Bekstvo u kišni kraj“

Knjige proze su izlazile u Tadžikistanu i Azerbejdžanu.

Laureat prve nagrade Republičkog književnog konkursa „Zlatni Kupidon“ (2009). Laureat Međunarodne nagrade „Zvezde Prijateljstva“ (2014).

 

 

 

Poezija Aljesa Badaka

 

Kraj sveta

 

1

Na stanici pod nazivom “Kuda hoćeš”

Našao sam se na kraju leta.

– Kuda? – kasirka je pogledala ljubazno.

Ja ne bih tamo, gde nevolja čeka…

I mahnuo sam rukom:

– Na kraj sveta!

 

– Požurite, ili će voz vaš

Otići, da, za jedan minut.

Kupio sam kartu,

Još ne verujući čudu.

Rekao sam “hvala”

I pod valcerom – potrčao,

Koji se sa zvučnika čuo.

 

2

A voz je jurio na zapad i na istok.

A voz je jurio na jug i na sever.

Sam sebi sam verovao i nisam verovao.

U vagonu sam ja. A ko još? Niko.

Samo vazduh iza prozora je siv poznato.

 

“Ja sam ovde sam?” – rekao sam naglas.

Ili sam kondukterku pitao o tome.

Odgovorila je:

Na kraju zemaljskog sveta

Ko je ikad birao taj put iznenadni?!

Pa, možda… vi – pesnici dosadni.

 

3

U kupeu je strujalo nebesko svetlo.

A kondukterka reče, osetivši se krivom:

– Kupala mi je jednom ovde pesme čitao…

– Oh, Bože moj! Kada, ako to nije tajna?

– Četrdeset prve… Da, početkom marta…

 

Ovde je bio Rembo, kada je njegov Šarlevilj,

Sanjajući o slobodi duhovnoj, otišao.

Petrarka je bio, kada je tražio razlog

I mržnje naše, i ljubavi u trenu.

A šta je našao – dolinu zaboravljenu.

 

 

Slušao sam kondukterku i gledao.

Lice joj se svakoga trenutka menjalo.

Starica u njoj i devojka se skriveno

Susretali, kao nekad u rečnoj vodi –

Nebeska tama sa svetlom zajedno.

 

4

Kašičicom sam mešao hladan čaj.

Slušao sam i nisam slušao kondukterku.

– A zašto ste vi sada svoj glavni grad

Odlučili da menjate za daleki mrak,

Tamo, gde se i ne žuri čak?

 

– Sve mi je dosadilo.

Možda, pogledaću,

Koliko mogu, na ovaj svet iz daljine,

Na sve njegove žalosti i brige

Sa strane ili sa kraja…

Mogao bih ja sve obuhvatiti…

Možda bih mogao to i shvatiti…

Ipak – teško je…

 

5

– Oh, Bože, u ovakvom razgovoru

Skoro smo autobusku stanicu propustili, –

Kondukterka je uzdahnula, – mi se rastužili…

 

I evo me na stazici u polju –

Ceo su mi prostor Otadžbine vratili!

 

“A kako mi je ovo obećani kraj,

Kraj sveta?! – vikao sam pored vagona.

Samo se ptičji cvrkut podigao iznad perona

I kroz njega sam čuo:

“Ovo je tvoj kraj!”

Ili, možda, “raj”, – vikali su iz vagona.

 

Ljubavi i tuge rodnoga kraja!

Bez njega sam se odmah izgubio u svetu.

Vratio se, kao da sam se ponovo rodio.

Ja sam opet on, on je opet ja, kao što je bio,

Kraj je zaboravljen ili sam zaboravio?

 

 

 

 

TUGA OPALOG LIŠĆA

 

Lišće opalo u parku sagoreva –

Dim se podiže, topi u prostoru.

Doslovno na nebo duša odleće,

Puna nejasne žalosti i tuge u zoru.

 

Vetar vatru dogorelu razduvljuje –

Dim se sastavlja i put ograđuje.

I čujem, dok u njega tiho gazim:

Palog lišća

Duša u mene

Ulazi.

 

Lutatiću po parku kao beskućnik,

Sa muzikom vetra i vatrom se stopiti.

A na duši – nerazumljiv, bezkrajni,

Gorak ukus sećanja i lišća se topi…

 

***

 

Nemoj da stojiš na vetru na putu.

Zar ne vidiš kakvog je on soja?!

Krov je juče ceo rasturio,

I još mnogo toga će, u planu proboja.

 

I kroz tebe će prodreti skroz

Silom strašnom i nemilosrdnom.

Tek ćeš upoznati bol i zlobu,

Kad se u ranama nađeš pred udarom.

 

I još ćeš pomisliti, da sa njim

Svoj poslednji tren živiš na svetu.

On će ti i dušu razduvati kao dim,

I duh će tvoj razvejati na planetu.

 

 

 

Prevela sa beloruskog: Dajana Lazarević



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Kad hobi postane posao (intervju sa Vladimirom Zupcem)

Vladimir Zubac je jedan od retkih današnjih fotografa sa diplomom, čovek odrastao u umetnosti i oko umetnosti, u porodici i familiji koja je umetnost oduvek shvatala kao deo sebe. Novosađanin, Limanac…čovek sa mnogo talen...
by Redakcija
 

 
 

Indira Jašarević Čandić: A đe ćemo mi sada

Stigli smo u tu tuđu zemlju kao paketi neželjene robe i prijetnje po okolinu. Ljudi su u nas gledali kao da smo svjetsko čudo tek otkriveno. Natovareni torbama i kesama sa stanice smo pratili upustva ljudi koji su nam prona...
by Redakcija
 

 
 

Denis Kožljan: ”Masovne razglednice iz Bosne” Darka Cvijetića

Masovne razglednice iz Bosne, Darko Cvijetić Recenzija: Denis Kožljan A bilo ih je samo 114… razglednica koje je Cvijetić poslao u Belgiju, Švedsku, Njemačku… onim istim dušama koje su uspjele pobjeći iz zlo...
by Redakcija
 

 

 

Luka Đorđević: Dobrota

Luka Đorđević       Dobrota Dok ti mene ugledaš u senci, mene neko drugi ugleda, u svetlu ili u tami, dobrota se uvek prepoznaje… Dobru se uvek treba radovati, u životu uvek lepo razmisli, pa tek budi sre...
by Redakcija
 

 
 

Poezija Sanje Raščanin

САЊА РАШЧАНИН избор из збирке поезије Увертира за ход по жици, Пресинг 2017.       УЗМИ ШТА ТИ ТРЕБА   Кавез ребара не пушта да...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona