Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Poezija

28. Juna 2018.
 

Poezija Aljesa Badaka

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Aljes (Aleksandar Nikolajevič) Badak je rođen 1966. u selu Turki u Ljahovičkom okrugu Brestske oblasti. Služio je u Sovjetskoj armiji. Završio je Filološki fakultet Beloruskog državnog univerziteta V. I. Lenjina (1990). Radio je u Propagandnom birou Saveza pisaca Belorusije, u redakcijama časopisa „Brezica“, „Plamen“, „Mladost“, „Njoman“. Sada je direktor izdavačke kuće „Umetnička književnost.“

Autor je knjiga poezije: „Budni dan“, 1989, „Iza senke tužnog sunca“, 1995, „Ljudi od Munja“, 2004, i proze za decu „Samotni osmak želi da se upoznate“, 2014. i, takođe, brojnih zbornika poezije i proze za decu. U 2014. godini je izašao tom izabranih prevoda poezije i proze na ruski jezik: „Bekstvo u kišni kraj“

Knjige proze su izlazile u Tadžikistanu i Azerbejdžanu.

Laureat prve nagrade Republičkog književnog konkursa „Zlatni Kupidon“ (2009). Laureat Međunarodne nagrade „Zvezde Prijateljstva“ (2014).

 

 

 

Poezija Aljesa Badaka

 

Kraj sveta

 

1

Na stanici pod nazivom “Kuda hoćeš”

Našao sam se na kraju leta.

– Kuda? – kasirka je pogledala ljubazno.

Ja ne bih tamo, gde nevolja čeka…

I mahnuo sam rukom:

– Na kraj sveta!

 

– Požurite, ili će voz vaš

Otići, da, za jedan minut.

Kupio sam kartu,

Još ne verujući čudu.

Rekao sam “hvala”

I pod valcerom – potrčao,

Koji se sa zvučnika čuo.

 

2

A voz je jurio na zapad i na istok.

A voz je jurio na jug i na sever.

Sam sebi sam verovao i nisam verovao.

U vagonu sam ja. A ko još? Niko.

Samo vazduh iza prozora je siv poznato.

 

“Ja sam ovde sam?” – rekao sam naglas.

Ili sam kondukterku pitao o tome.

Odgovorila je:

Na kraju zemaljskog sveta

Ko je ikad birao taj put iznenadni?!

Pa, možda… vi – pesnici dosadni.

 

3

U kupeu je strujalo nebesko svetlo.

A kondukterka reče, osetivši se krivom:

– Kupala mi je jednom ovde pesme čitao…

– Oh, Bože moj! Kada, ako to nije tajna?

– Četrdeset prve… Da, početkom marta…

 

Ovde je bio Rembo, kada je njegov Šarlevilj,

Sanjajući o slobodi duhovnoj, otišao.

Petrarka je bio, kada je tražio razlog

I mržnje naše, i ljubavi u trenu.

A šta je našao – dolinu zaboravljenu.

 

 

Slušao sam kondukterku i gledao.

Lice joj se svakoga trenutka menjalo.

Starica u njoj i devojka se skriveno

Susretali, kao nekad u rečnoj vodi –

Nebeska tama sa svetlom zajedno.

 

4

Kašičicom sam mešao hladan čaj.

Slušao sam i nisam slušao kondukterku.

– A zašto ste vi sada svoj glavni grad

Odlučili da menjate za daleki mrak,

Tamo, gde se i ne žuri čak?

 

– Sve mi je dosadilo.

Možda, pogledaću,

Koliko mogu, na ovaj svet iz daljine,

Na sve njegove žalosti i brige

Sa strane ili sa kraja…

Mogao bih ja sve obuhvatiti…

Možda bih mogao to i shvatiti…

Ipak – teško je…

 

5

– Oh, Bože, u ovakvom razgovoru

Skoro smo autobusku stanicu propustili, –

Kondukterka je uzdahnula, – mi se rastužili…

 

I evo me na stazici u polju –

Ceo su mi prostor Otadžbine vratili!

 

“A kako mi je ovo obećani kraj,

Kraj sveta?! – vikao sam pored vagona.

Samo se ptičji cvrkut podigao iznad perona

I kroz njega sam čuo:

“Ovo je tvoj kraj!”

Ili, možda, “raj”, – vikali su iz vagona.

 

Ljubavi i tuge rodnoga kraja!

Bez njega sam se odmah izgubio u svetu.

Vratio se, kao da sam se ponovo rodio.

Ja sam opet on, on je opet ja, kao što je bio,

Kraj je zaboravljen ili sam zaboravio?

 

 

 

 

TUGA OPALOG LIŠĆA

 

Lišće opalo u parku sagoreva –

Dim se podiže, topi u prostoru.

Doslovno na nebo duša odleće,

Puna nejasne žalosti i tuge u zoru.

 

Vetar vatru dogorelu razduvljuje –

Dim se sastavlja i put ograđuje.

I čujem, dok u njega tiho gazim:

Palog lišća

Duša u mene

Ulazi.

 

Lutatiću po parku kao beskućnik,

Sa muzikom vetra i vatrom se stopiti.

A na duši – nerazumljiv, bezkrajni,

Gorak ukus sećanja i lišća se topi…

 

***

 

Nemoj da stojiš na vetru na putu.

Zar ne vidiš kakvog je on soja?!

Krov je juče ceo rasturio,

I još mnogo toga će, u planu proboja.

 

I kroz tebe će prodreti skroz

Silom strašnom i nemilosrdnom.

Tek ćeš upoznati bol i zlobu,

Kad se u ranama nađeš pred udarom.

 

I još ćeš pomisliti, da sa njim

Svoj poslednji tren živiš na svetu.

On će ti i dušu razduvati kao dim,

I duh će tvoj razvejati na planetu.

 

 

 

Prevela sa beloruskog: Dajana Lazarević



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Kudret Bulbul: Kongres evropskih muslimanskih intelektualaca

Analiza dekana Fakulteta političkih nauka na univerzitetu Yildirim Beyazit, prof.dr. Kudreta Bulbula Prošle sedmice smo govorili po pitanju „evropskog islama“ i ove sedmice ćemo nastaviti da govorimo o ovoj temi. Govoril...
by Redakcija
 

 
 

Dr Suada A. Džogović: Ekonomski rast Turske – izazov za integraciju u EU (III dio)

Redakcija časopisa i portala Avlija u prethodna dva nastavaka objavila je djelove iz knjige ”Ekonomski rast Turske – izazovi za integraciju u EU” dr Suade A. Džogović, a slijedi Zaključak iz knjige:  ...
by Redakcija
 

 
 

Prvi roman autorke Zorane Manić

Prikaz romana-univerzuma „Igra beskonačne zakrivljenosti“   Prvi roman autorke Zorane Manić intrigira već svojim naslovom, a nastavlja i samom sadržinom. Implicitno i eksplicitno se najavljuju novi delovi romana koji b...
by Redakcija
 

 

 

Tri pjesme Mehmeda Meše Delića

Mehmed Meša Delić     U avliji   Baglama škripi i vjetar vija procvjetale grane jorgovana i dalje uskače u sokak po prašnjavoj kaldrmi.   Klepet lavora nanule razbacane kroz demire glede oči garave. &n...
by Redakcija
 

 
 

Poezija Franja Matanovića

Franjo Matanović   ODRAZ DANAŠNJICE   gledam današnjicu i pomalo mislim o razlikama od vremena Da Vincija i Mona Lise i onog mračnog srednjeg vijeka kada se u prvi plan iznosilo lice odraz duše na svjetlo se pozivalo...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona