Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Poezija

28. Juna 2018.
 

Poezija Aljesa Badaka

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Aljes (Aleksandar Nikolajevič) Badak je rođen 1966. u selu Turki u Ljahovičkom okrugu Brestske oblasti. Služio je u Sovjetskoj armiji. Završio je Filološki fakultet Beloruskog državnog univerziteta V. I. Lenjina (1990). Radio je u Propagandnom birou Saveza pisaca Belorusije, u redakcijama časopisa „Brezica“, „Plamen“, „Mladost“, „Njoman“. Sada je direktor izdavačke kuće „Umetnička književnost.“

Autor je knjiga poezije: „Budni dan“, 1989, „Iza senke tužnog sunca“, 1995, „Ljudi od Munja“, 2004, i proze za decu „Samotni osmak želi da se upoznate“, 2014. i, takođe, brojnih zbornika poezije i proze za decu. U 2014. godini je izašao tom izabranih prevoda poezije i proze na ruski jezik: „Bekstvo u kišni kraj“

Knjige proze su izlazile u Tadžikistanu i Azerbejdžanu.

Laureat prve nagrade Republičkog književnog konkursa „Zlatni Kupidon“ (2009). Laureat Međunarodne nagrade „Zvezde Prijateljstva“ (2014).

 

 

 

Poezija Aljesa Badaka

 

Kraj sveta

 

1

Na stanici pod nazivom “Kuda hoćeš”

Našao sam se na kraju leta.

– Kuda? – kasirka je pogledala ljubazno.

Ja ne bih tamo, gde nevolja čeka…

I mahnuo sam rukom:

– Na kraj sveta!

 

– Požurite, ili će voz vaš

Otići, da, za jedan minut.

Kupio sam kartu,

Još ne verujući čudu.

Rekao sam “hvala”

I pod valcerom – potrčao,

Koji se sa zvučnika čuo.

 

2

A voz je jurio na zapad i na istok.

A voz je jurio na jug i na sever.

Sam sebi sam verovao i nisam verovao.

U vagonu sam ja. A ko još? Niko.

Samo vazduh iza prozora je siv poznato.

 

“Ja sam ovde sam?” – rekao sam naglas.

Ili sam kondukterku pitao o tome.

Odgovorila je:

Na kraju zemaljskog sveta

Ko je ikad birao taj put iznenadni?!

Pa, možda… vi – pesnici dosadni.

 

3

U kupeu je strujalo nebesko svetlo.

A kondukterka reče, osetivši se krivom:

– Kupala mi je jednom ovde pesme čitao…

– Oh, Bože moj! Kada, ako to nije tajna?

– Četrdeset prve… Da, početkom marta…

 

Ovde je bio Rembo, kada je njegov Šarlevilj,

Sanjajući o slobodi duhovnoj, otišao.

Petrarka je bio, kada je tražio razlog

I mržnje naše, i ljubavi u trenu.

A šta je našao – dolinu zaboravljenu.

 

 

Slušao sam kondukterku i gledao.

Lice joj se svakoga trenutka menjalo.

Starica u njoj i devojka se skriveno

Susretali, kao nekad u rečnoj vodi –

Nebeska tama sa svetlom zajedno.

 

4

Kašičicom sam mešao hladan čaj.

Slušao sam i nisam slušao kondukterku.

– A zašto ste vi sada svoj glavni grad

Odlučili da menjate za daleki mrak,

Tamo, gde se i ne žuri čak?

 

– Sve mi je dosadilo.

Možda, pogledaću,

Koliko mogu, na ovaj svet iz daljine,

Na sve njegove žalosti i brige

Sa strane ili sa kraja…

Mogao bih ja sve obuhvatiti…

Možda bih mogao to i shvatiti…

Ipak – teško je…

 

5

– Oh, Bože, u ovakvom razgovoru

Skoro smo autobusku stanicu propustili, –

Kondukterka je uzdahnula, – mi se rastužili…

 

I evo me na stazici u polju –

Ceo su mi prostor Otadžbine vratili!

 

“A kako mi je ovo obećani kraj,

Kraj sveta?! – vikao sam pored vagona.

Samo se ptičji cvrkut podigao iznad perona

I kroz njega sam čuo:

“Ovo je tvoj kraj!”

Ili, možda, “raj”, – vikali su iz vagona.

 

Ljubavi i tuge rodnoga kraja!

Bez njega sam se odmah izgubio u svetu.

Vratio se, kao da sam se ponovo rodio.

Ja sam opet on, on je opet ja, kao što je bio,

Kraj je zaboravljen ili sam zaboravio?

 

 

 

 

TUGA OPALOG LIŠĆA

 

Lišće opalo u parku sagoreva –

Dim se podiže, topi u prostoru.

Doslovno na nebo duša odleće,

Puna nejasne žalosti i tuge u zoru.

 

Vetar vatru dogorelu razduvljuje –

Dim se sastavlja i put ograđuje.

I čujem, dok u njega tiho gazim:

Palog lišća

Duša u mene

Ulazi.

 

Lutatiću po parku kao beskućnik,

Sa muzikom vetra i vatrom se stopiti.

A na duši – nerazumljiv, bezkrajni,

Gorak ukus sećanja i lišća se topi…

 

***

 

Nemoj da stojiš na vetru na putu.

Zar ne vidiš kakvog je on soja?!

Krov je juče ceo rasturio,

I još mnogo toga će, u planu proboja.

 

I kroz tebe će prodreti skroz

Silom strašnom i nemilosrdnom.

Tek ćeš upoznati bol i zlobu,

Kad se u ranama nađeš pred udarom.

 

I još ćeš pomisliti, da sa njim

Svoj poslednji tren živiš na svetu.

On će ti i dušu razduvati kao dim,

I duh će tvoj razvejati na planetu.

 

 

 

Prevela sa beloruskog: Dajana Lazarević



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Anđela Bradvica Jurišić: Volio ju je

Anđela Bradvica Jurišić   VOLIO JU JE   Volio ju je, svaku njenu misao i čudne kretnje Način na koji je kuhala Plešući po prostoriji Potpuno zaboravivši jelo koje priprema Bila je njegova ikona Stup na koji se...
by Redakcija
0

 
 

Poezija Slađane Milenković

Prof. dr Slađana Milenković     ŽENA SA SLIKE     U septembru grad.   Ispod lampiona žena sa biserima i uvojcima. Stara fotografija.   Herman Hese i pas šetaju ulicom mojih snova. I odu.   Zrelij...
by Redakcija
0

 
 

Poezija Anđelka Zablaćanskog

Anđelko Zablaćanski     SVOJ   raspusti misli kô krdo divljih konja ruke upleti u kolo gorskih vila dušu oslobodi straha koji vonja na trulež života potkresanih krila kô i svi ukleti   skreni sa staze...
by Redakcija
0

 

 

Nova poezija Marije Juračić

Marija Juračić     TI BIO SI MOJA STIJENA   Tvoje ime znači stražar ti bio si moja stijena branio me od svih zala od vukova i od hijena.   Micao si ispred mene svaki kamen s moje staze pazio da ravne put...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Maid Čorbić: XXI ALEJA SLAVNIH

Maid Čorbić   XXI ALEJA SLAVNIH   Grandiozno šireći ruke pobožno na nebu plavetnome Kotiraju naši godovi; tri linije što određuju sudbinu Borimo se za prevlast što čitav život hrabro vodimo Bez ijednog ispa...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona
 
Secured By miniOrange