Божо Кнежевић
ТАЈНА ИСКРА ЖИВОТА
Титани спремају оружја тајна,
Акрепи стварају писанија бајна,
Јустицији, ужаснутој тиме,
Нико више не говори име;
А мудраци, само смјерно ћуте.
Истина хода путем трновитим,
Свјетлост се бори, са јелама витим,
Краљеви црпе, ризнице блага,
Робове издаје посљедња снага,
А мудраци, само смјерно ћуте.
Животиње вјешто говором владају,
Изумитељи у сјенке падају,
Високо, на небу, свијетле комете
Одумиру врсте, са ове планете
Тамо негдје свирају флауте
А мудраци, у инат, опет ћуте!
ИЛУЗИЈЕ
Звијезда се спусти, низ златне скале,
У густо гнијездо албатроса,
Кријући своје одсјаје мале,
Међ’ гранчице црног абоноса.
Очију благих, росом окупаних,
Лаганим ходом на мјесечини,
Пробуди звијер дана раних,
Што лута, по душевној тмини.
На чудесном платну, образа њених
Рађа се живот, осуђен давно,
Да чедан, смирен и посве тих,
Иде право у беспуће тавно.
Тананим звуком струна гитаре,
Негдје дубоко у њеној души,
Далеки снови, моји се кваре
Царство мисли, полако се руши.
Путеви наде, љепоте и среће,
Што к’ небу водише некад,
На истом мјесту стајати неће,
Јер одоше птице љубави тад.
Облаци тмурни, мараме сиве,
Смрти црне, гласници ружни,
Над бићем нашим сад поносно живе,
Мучећи, одавно, живот тужни.
Топле сузе, капавице душе,
Као паламар, вежу за стубове,
Притискају срце, ћуте и гуше,
Стварајући илузије нове.
Јерослав Смељаков
АКО СЕ И ЈА НЕКАДА РАЗБОЛИМ
Са руског препјевао: Божо Кнежевић
.
Ако се и ја некада разболим,
Љекаре никако нећу звати
(бунилу не вјерујте, лијепо вас молим)
Почните ми степу простирати;
Леденом маглом, застрите ми очи,
К’о узглавље ставите звијезду ноћи.
Увијек бјеше права стаза моја,
Не припадах никад прзничном соју,
Ако ме ране у правичном боју,
Планинским путем, превијте главу моју
А тијело покријте простирком,
Шарених, цвјетних боја.
Не требају ми прашкови и капи,
Нека зраци блистају у чаши.
Пустињски вјетар и сребрни слапи,
Ето како се лијече болови наши.
Istaknuta slika: http://www.besplatne-slike.net/razne-slike/slides/praistorijsko-kameno-pismo.html
