Љиљана Сретовић је рођена 1966. у Краљеву. Пише поезију и прозу. Живи у Краљеву.
ХОЋУ ДА ДИШЕМ
Не волим пријатељска окупљања,
седељке у кућама и становима,
не волим интиму и претварање,
не желим да будем љубазна
домаћица бахатим гостима,
нити желим бити гошћа
у вашим празним домовима,
нећу да остављате свој мирис,
свој подсмех, принципе
и све друге глупости, после
којих данима ветрим душу.
Почећу да вриштим ако ми,
још једном, по стоти пут
препричате свој доживљај,
један једини у целом животу,
назовете погрдним именом
неку од слободних душа,
цитирате велике мисли
по којима се никада нисте
ни усудили да живите,
и пустите друге да живе.
Не зовите ме и не долазите,
ви, који немате храбрости!
Мени је мука и повратићу
на ваше испеглане животе,
на налакиране успомене,
вашљиве дијалоге, пошалице,
и на крају ћу морати
да вас изазовем на двобој
и да вас тако раним, да ћете
дуго и немо лизати ране,
на својим љигавим седељкама.
РЕЦИ ПТИЧИЦА, РЕЦИ МОРАЛ
– СУПЕР ТИ ЈЕ СЛИЧИЦА
Срце јој је пукло
и поломило све кости,
а она и даље пева.
И ништа више не постоји,
само њене и моје поломљене кости
А када већ питаш,
да ти кажем шта мислим
о моралу.
Морал је дивна реч,
изговорим:
морал
и фотографишем се.
М,
као нећкање, као намћор, као фина.
О,
изненађена, зачуђена, увређена.
Р,
невешта правим се,
не може то свако.
А,
као питање
на које не очекујеш одговор.
Л,
наизглед као р, али су усне мекше.
Ко жели да прича о моралу
мора да састави и размакне усне,
језиком да додирне непце и зубе.
О, зар нема закона да казни
оне који причају глупости?
И, зато, ево ти сви глупи одговори
који мени не требају,
док ми звуци ломе кости
које се забадају у срце.
А, Едит Пјаф и даље пева.
ЗРАК
Добра синтетика
и стручно дозирање
прикрпило би ове рупе,
да не цурим више;
уклопила бих се.
Знам, добро ми мислите:
мир и срећа.
Али, када би залечили
све песнике,
увенула би свака биљка
на Земљи,
престала би да тече свака река,
и Сунце би нам окренуло леђа.
Тужне приче понекад
имају срећан крај,
или
уопште и немају крај.
Али у тужним причама
свака радост је већа од среће.
И ја немам циљ,
нисам победник,
само ратник ,
само танки зрак, што сече мрак.
ЗРНО
Не идем у циркусе,
плаше ме звери у кавезима.
А и питомост ме плаши.
Џунгла је спокојно место,
равнотежа природних закона.
Растуже ме кловнови,
живот исписан на лицу,
испод нацртаних осмеха и суза.
Немоћ храни подмуклост .
Не идем на маскембале,
не желим да срећем
мртве који се смеју:
Шта после мене? Ништа!
Све је по старом, уплакана руља.
А о смрти
најбоље je испричати виц.
Не идем, и мене нећете пронаћи
у циркусу,
на маскембалу,
међу мртвима.
Не волим ништа што је труло,
што живи у мраку као руља,
што у себи није сачувало зрно,
кад дође време, да проклија.
ПЕСНИЧЕЊЕ
Пружи ми шаку меку и белу,
млитаво врховима прстију,
уз поздрав каже:
Ја сам Велики Песник!
Ох!
Задивим се:
Да ли је Великом Песнику…
Извините, журим,
и не дружим се с Песницима.
А великог песника знам одмах
и велику песму препознаћу лако.
Како?
Па, по свом стомаку:
кад му у песми
не пронађем длаку.
