Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Poezija

22. Januara 2015.
 

Poezija Marijane Stanković

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Маријана Станковић

 

 

 

 

 

Неспоразуми

 

Неко ми је рекао да ме још увек волиш.

Нисам поверовала.

Најгоре су оне лажи  у

Које најискреније желимо да поверујемо.

Ти, са очима од стакла.

Ти, који одлазиш са погледом,

Који се леди, испод ког се ништа не назире.

 

Рекао је неко да мислиш на мене.

Да понекад питаш о мом животу.

Да чудне ли  шале.

Ти, чије сам речи у очима тражила,

Одговоре у гестовима.

Ти,који нисси умео са мном,

Који си се играо ммојим осећањима.

 

Неко ми је још рекао да читаш моје песме,

Надајући се да је нека за тебе.

Још ме не познајеш.

После свега, очекивао си да те поменем

Тек онако, узгред.

Своје драгоцености не делим са другима.

Ни успомену на тебе.

Чак ни то.

Превише је крхка, нежна та реликвија. Сломио си је.

 

Неко ми је казао да ме још тражиш.

У лицима других, на улици.

Не верујем.

Ти самоп немаш храбрости.

Да је имаш, био би у мом животу.

Не у мојој песми.

 

 

Љубави

 

Владају светом љубави.

Освајају својом снагом.

Заносе лепотом.

Изненађују способношћу опраштања.

Задивљују супротностима својих осећања.

Светом царују љубави.

Моја љубав си ти,

А ипак моје царство остаје пусто.

 

 

Мирис дуња

 

Мирис дуња

Сећа ме на лепе дане који су прошли.

Осмех девојчице, сјајан поглед у оку

Опор, драг укус у устима.

Тако познат мојим чулима.

И људи око мене.

Живи, опипљиви.

Прошлост тако лепа да бих у њој живела.

Будила се окупана милошћу живота.

Не буди ме сунце више,

Не радују ме сви дани, нестали су драги људи.

Живот је љут.

А и дуња нема ових година,

Лоша времена за род, тако барем кажу…

 

 

Јутро ће променити све

 

Јутро ће променити све.

Однети таму с прозора.

Обрисати с лица прашину.

Бићемо нови, окупани светлом.

Лепи у свом заваравању.

 

Јутро ће променити све.

Расути тешке речи у ветар.

Неизговорене на усне ставити.

Да још једном себе слажемо.

 

Јутро ће све променити.

Погрешан корак, шамар, пијанство.

Све ће јутро однети.

Вратити на почетак.

 

Јутро може то.

Чекајмо га с надом у срцу, очекивањем у оку.

Треба нам.

Да о себи и  другима помислимо чудну ствар-

Да можемо баш тог јутра све поправити..

И тако унедоглед.

Све док јутра свићу.

И варају нас.

 

О  тренутку

 

Кратак је сваки  трен.

Кад ти се непознато дете на улици насмеши.

Кад  ти неко руку стисне.

Кажу лепу реч.

Загрли те.

Изненади добротом.

Насмеје твојој шали.

Похвали фризуру.

Придржи капут.

Пружи чашу вина као утеху.

Кратак је сваки трен у ком се осећамо живи, део света.

Шта је између тог времена?

Какви минути,какви сати?

У који бескрај идемо?

Пусти. Сиви.

Наступи трен. Лице се обоји.

И дани даље теку…

У ишчекивању тренутка.

 

 

Дуга

 

Да ли ћу те икад стићи,

Моја лепа, дивна дуго?

Могу ли те кад дотаћи,

Приближити, ништа друго?

То је све што желим сада.

Та шарена, топла нада.

Нећу, не смем и не желим

Изгубити је икада.

И кад гледам после кише

Како ствараш нове боје,

Ја их памтим, ја их крадем

И стављам у своје снове.

Они тада лепши буду,

Ведра јутром кад осванем,

И погледом пуним светла

могу тебе да престигнем.

Тада нема ничег лошег,

Неће мене тада туга,

Мој свет блиста,он је тада

Шарен ко на небу дуга.

 

Плес

 

За плес са тобом и кад нисмо заједно,

Пишем чудне риме, видим нове слике..

Хаљину црвену, бордо штикле,

Усне јако нашминкане..

Са цветом у коси.

Са осмехом.

Радошћу.

Лепа сам.

Плес са тобом до краја живота.

То ми треба, то ме држи на штиклама..

Блистам на сивом дану који крај мене пролази.

Рука твоја дотиче моју и

Небо,кад пожелим,мења боју облака.

Време је за музику.

За плес!

 

 

Боје неба

 

Плава, бела, љубичаста, розе…

Кад погледам горе, срце пуно наде.

Изгубим се тамо, у палети боја.

И видим лепоту која тамо живи.

Свет на длану свима.

Хеј, подигни главу, нуди ти се одмор!

А када је киша, сиво-црна маса

Гледаће те тада.

И киша ће пасти на то твоје лице.

И на моје пашће.

Кануће на кожу крупне, хладне капи.

Опраће ми лице.

И спрати са мене све мирисе дана.

Сваки тужан детаљ, грубе речи, злобу.

И остаћу чиста.

Са бојама новим.

С дугом која стиже после сваке кише.

 

Страх

 

Нестаћу једног дана. Испарити.

Моје лице ће попримити боју земље,

Усне ће ми бити бледе. Руке хладне.

Моје зелене очи укочене.

Поглед стакласт. Без промене.

Отићи ћу далеко од свега, у непознате крајеве. Сама.

Нестаћу.

Оставићу ствари недовршене (јер то сам само ја )

Без потребних опроштаја, без датих.

Имаћу још тог да кажем, нећу успети.

Нестаћу с лица земље.

Не срећна. Не спокојна.

Да ли ће неко приметити да ме нема, да сам нестала ?

Хоће ли неком недостајати мој додир, реч моја, поглед?

Сазнање да  сам ту.

Више од свега желим то да знам.

Спречим унапред.

Нема тог кључа што отвара срца,

Ни разлога зашто неко другог воли.

И нестају људи невољени, сами.

Неприметно, тихо.

Тишина. И те сиве очи.

Срце које стаје уморно од борбе, очајно од туге, без љубави пусто.

Мирно и без ропца, последњи пут дрхти.

Нестаћу тако.

Бојим се.

Нестаћу.

ПРИМЕТИ.

 

Тајмаут

 

На семафору стоји  црвен знак,

А  спремала сам се да пустим корак.

Гледам друга лица док се небо плави,

Питам се шта мисле, ту, у својој глави.

Какав ли је дан њима данас био,

Шта им је сакрио, шта ново открио’?

Да л веру у људе ил разочарење,

Срећу или тугу, можда поверење.

Очи негде сјаје, а негде је сиво,

Све је лоше, све кренуло је криво.

Осмеси на лицу. Тек понеки видим.

Мада тајно, ипак на том им завидим.

На трену лепог у дану што нађу,

Не умеју сви добро да пронађу.

И лепог и ружног има на лицима,

А сви смо ишли истим корацима.

Само што је неко видео лепоту,

Неко од нас тугу, док други доброту.

Ко зна… можда нам је данас такав хороскоп.

Док ја мислим – ево, прође и знак стоп.

 

Да има нас

 

Да има нас ја свет дала бих.

Пустила срце да пева,да живи..

Обликовала бих речи као пољупце,

Нежне,лагане, попут пахуље…

Да има нас, руке ка небу бих пружала,

Захвална лепоти живота..

Смејала се гласно и звонко, попут детета, свему..

Радовале би ме ситнице-

Додир једва приметан, рука у коси, осмех у очима.

Мокро лице на киши.

Да има нас,јутром бих се без горчине будила

Срећна,спокојна и своја.

Пронађена.

 

Али нас нема.

Мој смех није ведар

И поглед се јутру не радује.

 

Анђели на путу

 

Анђели на путу…

 

Често не препознам

Светлост која блиста у њиховом оку.

Изгубим се често,

Али знак ме врати,

Нисам ипак сама и

Ту сам, у току…

 

Анђели на путу…

 

Често то су људи,

Нежни попут мене, ломни као стакло…

Поседују ипак једну дозу снаге

Потребну да срце моје би дотакло.

 

Анђели на путу…

 

Обележе живот…

И мир ми донесу, и у душу спокој.

 

Питање је да л ћу и ја бити анђео

Као што је неко био мој.

 

 

 

 



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Predstavljamo: Vanja Rakonjac

VANJA RAKONJAC MEDIJSKI SIMBOL BIJELOG POLJA   Piše: Božidar Proročić   Postoje oni skromni, tihi, poslenici medija koji otvore vrata mnogima. Pripremajući priloge, pišući reportaže, snimajući okom kamere ant...
by Redakcija
0

 
 

NAGRADA „TIPAR“ NINUSU NESTOROVIĆ

34. Dani humora i satire “Vuko Bezarević”         NAGRADA „TIPAR“ NINUSU NESTOROVIĆU Nagradu „Tipar“ za 2020. godinu dobio je Ninus Nestorović za knjigu „Bože, uprosti nam“ (Prometej, 2020)       Nagr...
by Redakcija
0

 
 

Objavljen 22. broj časopisa Avlija

Čitajte u 22. broju časopisa AVLIJA razgovore sa piscem Ismetom Bekrićem, slikarem Aljom Smailagićem i predsjednikom Islamske zajednice Luksemburga Farukom Ličinom, eseje Alja Smailagića, Nejle Kalabušić, Jasne Šamić,...
by Redakcija
0

 

 

Ani Stjelji nagrada ”Vojislav Ilić Mlađi” za najbolju dečiju pesmu

Ovogodišnja nagrada „Vojislav Ilić Mlađi“ koju dodeljuje Centar za kulturu „Vojislav Ilić Mlađi“ iz Žabara za najbolju dečiju pesmu pripala je književnici Ani Stjelji za pesmu Kad bih bio Petar Pan. . KAD BIH BI...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Nermin Begović: Slaven

Nermin Begović   SLAVEN   „Bijaše nekoć u zemlji Usu čovjek po imenu Job. Bio je to čovjek neporočan i pravedan: bojao se Boga i klonio zla.“. Ovako počinje priča o Jobu, čovjeku koji je imao silno bogatstvo ...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona