Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Poezija

1. Marta 2015.
 

Poezija Marijane Stanković

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

Маријана Станковић

 

 

 

 

РЕЧИ

 

Љубави, мења се небо са твојим доласком.

Обасја сунце, тада сваки облак заклон нађе.

Ветар утихне.

Време застане.

Љубави, срце ми куца јако

У грудима кад те сретнем.

Као вулкан сам, вековима угашен,

Чија лава пробија.

Љубави- у себи те зовем тако.

Док крај мене пролазиш.

Гледш кроз мене у неког другог.

Хрлиш у други свет.

У ком те неко има.

Свет у ком је ”љубави”,

Реч потребна, реч довољна,

Реч пуна музике.

 

 

НИЈЕ ЉУБАВ СТВАР

 

Није љубав ствар.

Та љубав сам ја, у њу сва уткана.

Гледај моје лице, гледај руке моје,

То било је, све је то још увек твоје.

Види само ноћи, види само дане –

Лепе, ведре, сјајне, за нас одабране.

И ти бацаш све то,

Као ствар тек да је,

Ту љубав која у срцу остаје.

Није то ствар, безлична, ничија,

То је љубав пуна музике и миља.

У њој трајем ја, некад љубав твоја.

Некад, ил то беше само жеља моја?

Сама сам остала, моје лице стари,

У свету где љубави пролазе ко ствари.

 

 

КАЖУ ЉУДИ

 

Кажу људи да још леп си,

Човек баш по мери мојој.

Штета само што мој ниси,

Обећан си некој својој.

 

Кажу људи, имаш боре,

Потпуњују твоје лице.

Не знам за њих,

Не верујем да су боре смејалице.

 

Кажу људи, поглед имаш,

Цео свет у њега стаје.

У те очи, у тај поглед

Лице моје изостаје.

 

Кажу људи,да си други

Човек откад ниси мој.

То добро је, успео си.

Сад си опет само свој!

 

Кажу људи, а не знају,

Кад руку у твојој виде.

Душа жели чега нема.

Очи воле да завиде.

 

Кажу људи празне речи,

Моје срце ипак чује..

Недостајеш. Ту је рана.

Моја душа, пуста, ту је…

 

 

ДОЂИ

 

Да дођеш у моју кућу која се руши,

Међу дрвеће зове и јагоде,

Међу салије и руже. Где с вечери босиљак мирише.

И тај мирис носим собом у сан.

И очи су ми пуне светла.

Да дођеш да видиш моје руке огрубеле,

Лице од сунца пометено,

Моју косу рано побелелу.

Да дођеш,чуо би мој смех,

Шум моје косе на ветру..

Попио би чашу вина,

Помислио да је најбољр које си пробао.

Видео би праву лепоту летње ноћи.

Дођи..

Нудим ти мој свет надлану,

И на њему,стидљиво,

Једну сузу, лаку као перо,

Плашљиву,

Невидљиву онима који под кључем срце држе.

 

 

ВЕЧИТО ПИТАЊЕ

 

Где је нестао човек?

Срела сам га пре неки дан,

Када сам на улици пала.

Пружио ми је руку да устанем.

Лице му нисам видела, само поглед.

Поглед пун нечег што нисам дуго видела.

Пун људскости.

Где се сакрио тај човек?

У који кутак света?

Неприметни херој труди се бити

Шта бих му рекла да га видим?

Можда хвала?

Можда не бих нашла речи…

Где је нестао?

Пружио ми је руку и ћутао.

Човек.

Има ли нечег тежег нити данас?

Ходам. Тражим га.

Наћи ћу га,

Осмехнути се, стати на трен,

Окренути се ѕа њим и отићи.

Да ли иста?

 

 

ТЕК ТОЛИКО

 

Нежност шта је, ти ме питаш,

Доок ми руку своју дајеш.

Гледам осмех на твом лицу,

Видим поглед-ти не хајеш.

За те ствари, тек ситнице,

Које виђаш сваког дана.

А ствараш их често, видим, ходаш лица насмејана.

И дани ти теку тако,

Да ти не знаш нежност шта је.

Осетим је док ме гледаш,

Примаш моје загрљаје.

Док се смешиш,

Док људима увек дајеш себе цела –

Ту је срце,

Ту је човек каквог нисам досад срела.

Он од мене данас учи

Да је нежност – чак магија.

Греје срце као вино,

Рука чији додир прија.

 

 

БУДИ МОЈ

 

Да си мој, где бих била ја?

На сунцу, са осмехом у оку.

Међу људима, радост да разнесем

Као ветар лишће јесење.

 

Да си мој, дани би били другом бојом обојени,

Имала бих амајлију да ме штити. Љубав твоју.

Да си мој,

За руку бих те држала

И трчала по песку, ветру и по киши.

Време да не однесе моју срећу.

 

Да си мој и да има нас,

Ја пустила бих глас,

Да се чује песма љубавна, песма наша.

Испод неба без облака.

 

Буди мој.



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Tri pjesme Mehmeda Meše Delića

Mehmed Meša Delić     U avliji   Baglama škripi i vjetar vija procvjetale grane jorgovana i dalje uskače u sokak po prašnjavoj kaldrmi.   Klepet lavora nanule razbacane kroz demire glede oči garave. &n...
by Redakcija
 

 
 

Poezija Franja Matanovića

Franjo Matanović   ODRAZ DANAŠNJICE   gledam današnjicu i pomalo mislim o razlikama od vremena Da Vincija i Mona Lise i onog mračnog srednjeg vijeka kada se u prvi plan iznosilo lice odraz duše na svjetlo se pozivalo...
by Redakcija
 

 
 

Uskoro ”Plamena zavjesa” – poezija i proza Elmira Spahića

Za par dana biće objavljena knjiga prvjenac ”Plamena zavjesa” u kojoj su pjesme i pripovijetke Elmira Spahića rođenog 1992. godine u Sarajevu. Elmir je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Sarajevu na Odsjek...
by Redakcija
 

 

 

Poezija Zdravke Babić

Здравка Бабић     СВЕТОМ САВИ     У бљеску мојих мисли звјездокласја рана очију твојих љубоплавних, док послије спо...
by Redakcija
 

 
 

Damir Camić: Bila jedna jesenja noć

Damir Camić   BILA JE JEDNA JESENJA NOĆ . Mjesec vrh puta bjelasa. Pod Oknom dremlje magla snena, Iva drhti kao tršava koprena. Jesenja noć s plave lune cvjeta   I suton plamti iznad polja zvjezdanije Duša žudi ...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona