Marija Kobec je rođena 1974. godine u selu Vališča u Pinskog rejona, Brestske oblasti. Diplomirala je na Pinskom medicinsku srednju školu, potom na Institutu za novinarstvo Belaruskog Državnog Univerziteta. Pesnikinja, prevodilac i urednica odgovorne celine grada Pinska RUP RTC „Teleradiokompanija Brest“. Član je Saveza književnika Belorusije, član Saveza književnika Sovjetskog saveza, dobitnica brestske regionalne književne nagrade imena Vladimira Kaljesnjika. Autorka poetskih zbornika: „Kapi“, „Cvetanje pelina, „Na belom vetru vejavica“. Određena dela su prevođena i objavljivana u Azerbejdžanu, Rusiji, Poljskoj, Srbiji, Crnoj Gori, Turkmenistanu, Čečeniji i Čuvašiji.
.
DO POEZIJE
Pogibija? ..
Nada?..
Izbavljenje?..
Nesnosan teret?..
Ili krst?
Čuvate, ili dajete na isceljenje?
Uništavate, izdižući?
Proleća bučnog nadahnuće!
Kipeći, nemirni svete!
Ljubav…
i obuzetost…
ludilo!
Zavist…
i grižuće suze!
Samoće i tuge ropstvo!
I radost…
sa udarcem u stomak!
I Vere Svete uzdizanje!
I ispovest,
I glasno pokajanje!
Tri prsta…
Pehar…
Očišćenje…
Početak… i naravno… tle.
Pogibija…
i radi izbavljenja šljunak olova u boji cigle!..
.
***
Prosto, mene nema
Tamo, gde je izvor senke.
Ostrvima očiju – zima,
Inje u slepim nijansama.
Prosto, mene nema
u mraku i na zenitu.
Tajnopis dana – “ja sam sama”,
Pravopis istine “IS HS NI KA”.
Prosto, mene nema
u vetru, vodi i u glibu!
Ja sam u višeglasju?..
Ne!..
Ja sam sa Nebom u razgovoru!
Ja sam u podrumu reči
I u rimovanju strofe.
Tražim osnovu osnove –
Rob sam svoje katastrofe.
Sa oreolom oko glave,
Sa krilima na plećima…
– Rob Poezije!..
Stoj!..
K večnosti sve?..
– Da!..
Moguće je…
.
***
Ljudi nikada nisu imali krila.
Lomili su noge, napuštala ih sila.
Cvetali i uveče, nisu vrištali –
Gledali u neba, a bili bez krila.
Ljudi nikada nisu imali krila.
Skupljali su kamenje, leđa krivili ,
I… pucali, u grudima bez bila…
Gledali su u nebo – tražeći krila.
Ljudi nikada nisu imali krila.
Ali su imali u srcu Isusa, Šivu,
Ali su imali Veru, i s Verom – Silu!
I s Verom – Nebo, ne imavši krila.
.
OPROSTI MI, NEBO, OPROSTI…
Čujem – ti plačeš, nemoj plakati,
Daleko blisko Nebo…
Padaju suze…
Vrana
Cepa natečenu zemlju.
Čujem tvoj jecaj… I u tugi
Širim umorne ruke.
Ti plačeš, da li čuješ –
Ka Tebi
Putnik ide kratkovidi.
Uliva se krst u dlan,
Hladan, skoro sasvim stisnut.
Staza – akanitom prekrivena,
I telo – preživelo jedva – jedva.
I srce jedva bije, i plače,
Tvoj plač se čuje razorno.
I putem bučnih nesreća
Ja idem polako, pokorno.
U licima pocrnelih žena
Tražim opet stvarnost i veru.
Bez svesti šapućem molitvu –
Izdišem misli u poverenju.
Podrhtava jedro… i plače,
Tvoj plač, Najviša tačko Neba…
Žao mi je, Nebo, žao mi je,
Za slabost u odsutnosti hleba.
.
BIĆE
Šta vidiš ti, biće,
zaslepljeno žuto – crvenim
sjajem zlata?
Boje zemlje?..
Ne!.. Tvoja boja jedina –
žuto-crvena!
Izlazak i zalazak sunca?
Da li ih ti vidiš?!
Jedino sunce tvoje – hladni metal,
koji odavno i na kraju
kvari tvoj pogled!
… Zašto ćutiš?
Da li čuješ?..
Da li čuješ ti, biće,
zaglušujuću zvonu bakra?
Slivene ptičje pesme
u večernje sumrake?
Ne!..
Sveta zvona seoskih hramova?!
Naravno, ne!..
Kao što može to da se čuje,
što biće ne može da oseti,
rođeno u hladnom sjaju mabra. Gluvo!..
Slepo!..
Neosetljivo!..
Prljavo stvorenje,
Rođeno na pogibiji zemljaskog roda!..
.
NEBO
Ja sam ti dala svoje Nebo.
A ti…
Ti si Ga naselio vranama i oblacima,
Gromovima i munjama…
Obukao zloslutnim jatima
Oni su paralizovali Njegovo telo,
izmučili Njegovu slobodu…
Zašto – aaa – aaa?
Očajnički podižem ruke i… užasavam se:
Gromovi razdiru oblik prividan,
Vrane kljucaju oči plave,
Krvavi barut pliva
po grudima izranavljenim…
Godine – eee – eee!..
Kroz tvoje, da, kroz tvoje napore
Pokorno gine na ušću Reka Života
“Roze ljiljan Nila” – lotos sveti.
Godine – eee – eee!..
…I tone glas i zvucima neme nečulnosti…
.
Prevela sa beloruskog Dajana Lazarević
