Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Poezija

26. Juna 2018.
 

Poezija Marije Kobec

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Marija Kobec je rođena 1974. godine u selu Vališča u Pinskog rejona, Brestske oblasti. Diplomirala je na Pinskom medicinsku srednju školu, potom na Institutu za novinarstvo Belaruskog Državnog Univerziteta. Pesnikinja, prevodilac i urednica odgovorne celine grada Pinska RUP RTC „Teleradiokompanija Brest“. Član je Saveza književnika Belorusije, član Saveza književnika Sovjetskog saveza, dobitnica brestske regionalne književne nagrade imena Vladimira Kaljesnjika. Autorka poetskih zbornika: „Kapi“, „Cvetanje pelina, „Na belom vetru vejavica“. Određena dela su prevođena i objavljivana u Azerbejdžanu, Rusiji, Poljskoj, Srbiji, Crnoj Gori, Turkmenistanu, Čečeniji i Čuvašiji.

.

DO POEZIJE

Pogibija? ..
Nada?..
Izbavljenje?..
Nesnosan teret?..
Ili krst?
Čuvate, ili dajete na isceljenje?
Uništavate, izdižući?

Proleća bučnog nadahnuće!
Kipeći, nemirni svete!
Ljubav…
i obuzetost…
ludilo!
Zavist…
i grižuće suze!

Samoće i tuge ropstvo!
I radost…
sa udarcem u stomak!
I Vere Svete uzdizanje!
I ispovest,
I glasno pokajanje!

Tri prsta…
Pehar…
Očišćenje…
Početak… i naravno… tle.
Pogibija…
i radi izbavljenja šljunak olova u boji cigle!..

.

***
Prosto, mene nema
Tamo, gde je izvor senke.
Ostrvima očiju – zima,
Inje u slepim nijansama.

Prosto, mene nema
u mraku i na zenitu.
Tajnopis dana – “ja sam sama”,
Pravopis istine “IS HS NI KA”.

Prosto, mene nema
u vetru, vodi i u glibu!
Ja sam u višeglasju?..
Ne!..
Ja sam sa Nebom u razgovoru!

Ja sam u podrumu reči
I u rimovanju strofe.
Tražim osnovu osnove –
Rob sam svoje katastrofe.

Sa oreolom oko glave,
Sa krilima na plećima…
– Rob Poezije!..
Stoj!..
K večnosti sve?..
– Da!..
Moguće je…

.

***
Ljudi nikada nisu imali krila.
Lomili su noge, napuštala ih sila.
Cvetali i uveče, nisu vrištali –
Gledali u neba, a bili bez krila.

Ljudi nikada nisu imali krila.
Skupljali su kamenje, leđa krivili ,
I… pucali, u grudima bez bila…
Gledali su u nebo – tražeći krila.

Ljudi nikada nisu imali krila.
Ali su imali u srcu Isusa, Šivu,
Ali su imali Veru, i s Verom – Silu!
I s Verom – Nebo, ne imavši krila.

.

OPROSTI MI, NEBO, OPROSTI…

Čujem – ti plačeš, nemoj plakati,
Daleko blisko Nebo…
Padaju suze…
Vrana
Cepa natečenu zemlju.

Čujem tvoj jecaj… I u tugi
Širim umorne ruke.
Ti plačeš, da li čuješ –
Ka Tebi
Putnik ide kratkovidi.

Uliva se krst u dlan,
Hladan, skoro sasvim stisnut.
Staza – akanitom prekrivena,
I telo – preživelo jedva – jedva.

I srce jedva bije, i plače,
Tvoj plač se čuje razorno.
I putem bučnih nesreća
Ja idem polako, pokorno.

U licima pocrnelih žena
Tražim opet stvarnost i veru.
Bez svesti šapućem molitvu –
Izdišem misli u poverenju.
Podrhtava jedro… i plače,
Tvoj plač, Najviša tačko Neba…
Žao mi je, Nebo, žao mi je,
Za slabost u odsutnosti hleba.

.

BIĆE

Šta vidiš ti, biće,
zaslepljeno žuto – crvenim
sjajem zlata?
Boje zemlje?..
Ne!.. Tvoja boja jedina –
žuto-crvena!
Izlazak i zalazak sunca?
Da li ih ti vidiš?!
Jedino sunce tvoje – hladni metal,
koji odavno i na kraju
kvari tvoj pogled!
… Zašto ćutiš?
Da li čuješ?..
Da li čuješ ti, biće,
zaglušujuću zvonu bakra?
Slivene ptičje pesme
u večernje sumrake?
Ne!..
Sveta zvona seoskih hramova?!
Naravno, ne!..
Kao što može to da se čuje,
što biće ne može da oseti,
rođeno u hladnom sjaju mabra. Gluvo!..
Slepo!..
Neosetljivo!..
Prljavo stvorenje,
Rođeno na pogibiji zemljaskog roda!..

.

NEBO

Ja sam ti dala svoje Nebo.
A ti…
Ti si Ga naselio vranama i oblacima,
Gromovima i munjama…
Obukao zloslutnim jatima
Oni su paralizovali Njegovo telo,
izmučili Njegovu slobodu…

Zašto – aaa – aaa?
Očajnički podižem ruke i… užasavam se:
Gromovi razdiru oblik prividan,
Vrane kljucaju oči plave,
Krvavi barut pliva
po grudima izranavljenim…
Godine – eee – eee!..

Kroz tvoje, da, kroz tvoje napore
Pokorno gine na ušću Reka Života
“Roze ljiljan Nila” – lotos sveti.
Godine – eee – eee!..
…I tone glas i zvucima neme nečulnosti…

.

Prevela sa beloruskog Dajana Lazarević



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Kad hobi postane posao (intervju sa Vladimirom Zupcem)

Vladimir Zubac je jedan od retkih današnjih fotografa sa diplomom, čovek odrastao u umetnosti i oko umetnosti, u porodici i familiji koja je umetnost oduvek shvatala kao deo sebe. Novosađanin, Limanac…čovek sa mnogo talen...
by Redakcija
 

 
 

Indira Jašarević Čandić: A đe ćemo mi sada

Stigli smo u tu tuđu zemlju kao paketi neželjene robe i prijetnje po okolinu. Ljudi su u nas gledali kao da smo svjetsko čudo tek otkriveno. Natovareni torbama i kesama sa stanice smo pratili upustva ljudi koji su nam prona...
by Redakcija
 

 
 

Denis Kožljan: ”Masovne razglednice iz Bosne” Darka Cvijetića

Masovne razglednice iz Bosne, Darko Cvijetić Recenzija: Denis Kožljan A bilo ih je samo 114… razglednica koje je Cvijetić poslao u Belgiju, Švedsku, Njemačku… onim istim dušama koje su uspjele pobjeći iz zlo...
by Redakcija
 

 

 

Luka Đorđević: Dobrota

Luka Đorđević       Dobrota Dok ti mene ugledaš u senci, mene neko drugi ugleda, u svetlu ili u tami, dobrota se uvek prepoznaje… Dobru se uvek treba radovati, u životu uvek lepo razmisli, pa tek budi sre...
by Redakcija
 

 
 

Poezija Sanje Raščanin

САЊА РАШЧАНИН избор из збирке поезије Увертира за ход по жици, Пресинг 2017.       УЗМИ ШТА ТИ ТРЕБА   Кавез ребара не пушта да...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona