Марија Веселиновић
Футур
А кад порастем написаћу
све што нећу,
јер своје писмо одавно већ немам.
Одслушаћу све што
више непостоји
јер песме немају слова.
За црквено звоно ћу
начуљити ухо,
село је своје изгубило.
Трчаћу свима који
трчећи желе да трче
јер хумане побуде
доносе лој.
Пратићу преостало лишће
старог пута
јер наше гузице воле целулозу.
И све то док нам заостали глас ,,Ћ”
буду сахрањивали
у ,,Алеји заслужних”.
Крв
Ако покушам да прогутам сопствену крв
да ли ће ми мирисаати на пропаст
или на закржљалу ништавност?
Хоће ли имати укус
свеже цеђеног сока
сопствене душе
или ће бити горак укус
сопствене злобе?
Желим да прогутам сопствену крв
али без инфузије
као помоћ при гутању.
Чисту црну,
накупљену од сопствених истина.
Да је задржим на уснама
и покушам да јој опишем додир
који она ствара мени,
не онај који ја стварам њој,
јер је тај већ одавно умро за нас обе.
Осетила сам, да је она постала
мој одраз сопствености
у мраку колотечине
и да се њен укус мери
мојим поступцима који су ништа друго
неголи неупеси за бити човек.
Марија (Сретен) Веселиновић, рођена 1997. године у Новом Пазару.
Студент Природно-математичког факултета у Крагујевцу. Писањем се бави од 2012. године, а 2013. године освојено пето место на конкурсу литерарних радова средњих школа у Ваљеву. Објављени радови: портал ,,Студеница ИНФО”; електронски часопис Филозофског факултета у Нишу ,,Без Лимита”; електронски часопис ,,Дуњалучар”; електронски часопис ,,Култ”; електронске новине ,,Србске новине”. Уредница и издавач студентског часописа ,,Сазнање” у штампи ,,Пресинг издваштва”. У припреми прва збирка поезије.
