Milica Momčilović
GUSENICA
.
Kako si mi gusenice, mila?
Možeš li mi reći, ako nije tajna,
Ko ti kroji ta prelepa krila?
Ima li za mene jedna veličina?
.
Kako si mi gusenice, draga?
Odvedi me do tog krojača.
Da li se laticama ili trnjem plaća?
Reci mu da želim i ja do beskraja.
.
Ti si tako tiha gusenica
Čekaš mirno krila da ti stave
I ne sanjaš da poletećeš ka Raju.
Ah, tako ti se divi ova Milica!
.
U jednom trenutku si iza paravana
A u drugom već si uloga glavna
Možeš li mi reći, ako nije tajna,
Ko režira život tvoj na livadama?
.
Biraš li ti raskošne dezene?
Ili su ti nametnuli, jadnoj?
Mogu li i moje poderane haljine
Da se pretvore u takvo remek delo?
.
Kako sada dražesno mi letiš,
I svoju si lepotu pokazala svetu
I letiš u beskraj, u polja bez mraka,
U polja bez misli, osećaja straha.
.
Letiš bez sumnje, obilaziš boje,
Miluješ cveće, prijatelje svoje.
I sve u jednom danu, lepotice!
Dive ti se sve moje Milice!
.
Sleti na moje dlanove i kaži,
Otkrij mi tu dugo nedokučenu tajnu
Reci mi, kako stigneš da u jednom danu
Uživaš slobodu svoga postojanja!
.
A nad mojim danom crni oblak visi.
I na pepeo zaudara mi dah,
Nauči me na trenutak svemu da se divim.
I tek onda da se pretvorim u prah!
.
KAPUT
.
Sreli smo se tog jesenjeg jutra.
Kiša padala je po mojoj samoći.
On skinuo je kaput, mislim, žuti,
Da ogrne moju bolnu kožu.
.
Tada nisam graktala te reči,
Da smrtno se svoga hoda plašim.
Ćutah samo, čekah, da li će poteći
Reka straha koja me odvlači
U nedogled jednih istih misli.
Za njega moje ćutanje je bilo
Znak da njegovo društvo mi ne prija
.
Ah, prokleta su ta slomljena krila
Na kojima od postanka letim!
A htela sam svoju zebnju skriti.
.
I vratih mu kaput prepun moje boli.
.
SUMORNA BALADA
.
Sretosmo se maločas, brate pesniče
Gradom se širio miris prolaznosti
Ljudi mirisaše na stravno opelo
A u našim rukama sijalo se pero
.
Tim perom kopali smo našem srcu oči
Da ne gleda više ono što mu ne prija
Jer sve što sija, to je iluzija
Bez očiju će progledati slepo
.
A vetrić duvao je, hladio je ranu
Oči curele sup o peru, po dlanu
Mi znadosmo tada zašto vetar duva,
Da napoji krvlju izgladnelu vranu
.
A vrana, sita, počeše da plače
Graktala je nemu poeziju neku
Ta pesma bejaše sumorna balada,
Jer previše se napi krvi pune jada…
