Nusreta Beranac
I
Vuku me ruke noći,
Udaraju moje svesti džinovski šamari;
Boli me moja glupost večeras, i vadi oči,
I sujeta moja smrtno krvari.
Gladne si istine šake ispružila,
Na vrhovima prstiju kročila u polusan;
Sad udarce trpi svoga ništavila,
I čekaj za bednike bolji dan.
Zlobnom si oku ljudskom verovala,
Što ne zatreperi dok besomučno laže;
Dok sebe si jakom uzimala,
I lagala da ne veruješ onome što kaže.
II
Nije noć,
Ali ni svanulo još nije.
Najgori je čas za spasavanje.
Svaka misao odelo dželata nosi,
Te umireš pomalo do jutra.
Na usnama ničeg sem soli,
Na duši svega sem prozora.
A vazduha nigde ni za lek.
Nije noć,
A ni svanulo još nije.
Najgori je čas za pitati se
Ko je lud: budni bolesnik,
Ili onaj što spava?
Jutro se kao heroj čeka.
Jutro će sprati so.
III
Ispruženu ruku sneno tražiš,
ali mimo mojih šaka gledaš.
Govoriš mi kako uvek moraš nastavljati da gaziš,
a vekovima, vidim, ne pomeraš.
Obiđosmo svet, a korak ne pustismo.
Ozdravismo od boljki i rana vrelih.
Dičimo se rečima, a ništa ne učinismo.
Nikuda ne pođosmo, ni ja, ni ti.
Pod ratnim štitovima i maskama
Uvežbano se lažemo,
Zakrvavljenih očiju i u ritama,
Kako obilje izbora imamo.
I slušam kako sloboda je važna,
Dok krute, radničke ruke kršiš;
A na rubu kapaka samoća ti obitava,
I ja znam da o nečem drugom misliš.
