Оливера Дражић, рођена 29. 6. 1991. године, у Лозници, Република Србија. У родном граду похађала је О.Ш. „Јован Цвијић“, као и средњу школу „Свети Сава“, где је стекла звање: техничар за индустријску фармацеутску технологију. У Лозници је тренирала карате, ишла на часове плеса и била члан школског хора. Након завршене средње школе, студирала је на Педагошком факултету, у Бијељини, где је стекла звање: професор разредне наставе. Тренутно похађа мастер студије на истом факултету. Свој допринос даје „Витез“-у, са којим наступа на фестивалима за децу. Поред поезије и прозе којој је посвећена, аквизитер је једне издавачке куће и активна на пољу едукације деце и студената.
Њена поезија је заступљена у зборнику поезије „Алманах“, који је промовисан на 58. Међународном београдском сајму књига, 2013. године. Песма „У раскораку уздаха“, проглашена је за песму месеца марта, уз признање „Марама ЗЖ“ културолошког пројекта Јухорско око, 2014. године, на Поетској позорници, у Ћуприји.
ЗВЕЗДАНА ПРАШИНА
Звезде немирним дрхтајем
тресу небеске даљине.
Вртоглавом трагу дајем
истине болне прашине.
Клацка се снена планета,
нико не може да спречи.
Пут слика нема палета
дарује више од речи.
Свака честица тог праха,
Невино душу ми стеже.
одузима део даха,
немирна на раме леже.
Корачам ка васиони,
у очима звезда сија.
Маме љубавни поклони,
живот необично прија.
Пратим мирисе висина,
сабране у јодној чаши.
Опија ме гутљај вина,
играју пољупци наши.
Нота звезданог клавира,
грли месечину младу.
Шапатом мом срцу свира,
тајном проткану баладу.
Међу звезданом прашином,
ордење небо нам краси.
Можда чујеш ме даљином
и препознаш у тој маси.
РОДИЋЕ СЕ ЉУБАВ
Када љубав се роди
и заплаче први пут,
знај да живот те води,
не буди на њега љут.
Тек са првим сузама,
знаћеш да она је ту.
Међу лепим блузама,
дугме наћи ћеш у сну.
Чуваћеш те бисере,
веома драгог броша.
Очи да ти отворе,
ни љубав није лоша.
Мирис ћеш осетити
на њеним марамама.
Љубав ће те опитити,
тишином и сузама.
Прве капи са лица,
сачувај на свом длану.
Свака нема ситница,
преточи се у тајну.
Родиће се прелепа,
у очима човека.
Живеће увек слепа,
док правој нема лека.
ДИВЉА РУЖА
Дужином мог погледа,
равница снове пружа.
Низ видик се протегла,
свемоћна, дивља ружа.
Кићена трном среће,
пркоси сваком цвету.
С облацима се креће,
у овом тмурном свету.
Мирисом плени зраке,
што продиру и буде
босоноге кораке,
кроз скривене пожуде.
Витким стасом пркоси
затрованом семену.
Слободу духом носи,
у немилом времену.
Док дивљина шапуће,
гласове помно прати.
Моли свако свануће,
да љубав земљи врати.
Дарује нам ивице,
јарких, поносних боја.
У њих сместимо лице
вољеног неспокоја.
