САЊА РАШЧАНИН
избор из збирке поезије Увертира за ход по жици, Пресинг 2017.
УЗМИ ШТА ТИ ТРЕБА
Кавез ребара
не пушта дах
у самлевено тело.
Дим спаљених снова,
талог у плућима, гуши.
Крвави таласи бучно
ударају о хриди дамара.
Суво грло не пушта глас.
Мутне очи цуре,
бујицом сланом.
Не ломи ми лобању,
унутра је мој свет!
Изломи ребра
и узми шта ти треба
из џепа ове ноћи.
ТУГА ЈЕ БЕЛЕ БОЈЕ
На доњој усни
капи крви и суза,
ујед самоће и
узаврела туга.
Снежне капе
кровова се ругају.
Звезде се кикоћу,
захефтане на
небеској плочи црној.
Солитери хиљадама
светлећих очију
шпијунирају
наше кретање.
Скривамо се
у утроби трошне
куће.
Туга је беле боје,
као спектар свих
наших радости,
подмукло боде
чиодама новог дана.
ОНО О ЧЕМУ СЕ ЋУТИ
Папирне змајеве
сажвакао је ветар.
Стиснуте усне
прогутале су речи.
Постоје ствари
о којима се ћути.
Расплетене тренутке
клупче ноћи рађа.
Шарене перле
разбежале се око нас.
Тишина се пропиње,
вири са трећег спрата.
Без пречице и пута,
беспослени вихор
звижди нашу песму.
Твоја снага у мени,
моја нежност у теби,
оно о чему се ћути.
ТО НИСМО МИ
Јутарња кафа
и пита од вишања
голицају непца.
Облак парфема
шири своје пипке,
освојио је собу.
Згужвана постеља
уздише у полумраку.
Одећа се поспана
протеже на столици.
Две силуете,
мушкарца и жене,
сенке им се љубе.
Руку под руку
излазе из стана.
То нисмо ми.
СРАМ
Цвили подне
иза навучених ролетни,
у соби мрак жмури.
Лажи ме гризу
рђом гвоздене кугле,
вучем је кроз живот
као завештање предака.
Зашто ти да будеш
ексер који ме закива
за тешки стуб срама,
једна од авети што испимоју радост?
Не говори ништа,
порозне су речи,
лавеж бесних паса
који ветар носи.
Преплетени прсти,
ћутимо у тишини
и жмуримо у мрак.
ЧЕКАЊЕ
Месец се ломи
напола.
Звонки прсти наде
од песка
праве твој лик.
Прозори чежње
вриште твојим гласом.
Под бокором трава
флуиди се стапају.
Твој страх црта
мапе пукотина
на кули од слоноваче.
Бочица успомена,
заптивена воском, чека.
СИН СВОГ ВРЕМЕНА
Гризе
зубати дан
отровима ироније.
Давиш се
у мрачним пулсацијама
своје себичности.
Бришеш
проживљену горчину
са капака,
као иње.
Ти си син свог времена,
охол и зао,
вређаш логику.
ИМЕ ЖЕНЕ
На прагу трошне куће
уморни старац
погледа мутног
чворноватом руком
храстове коре
брише тугу
давних времена
са избразданог
сивог лица.
Сипљивим гласом
дозива жену
косе златне,
осмеха топлог,
што босонога
корача ка сунцу.
Лепрша свила
на лахору меком,
открива бедра
невино бела,
млечна рамена
голицају машту,
и прамен косе
за сећање дуго.
Камењар скрива
шкорпије и змије,
ваздухом се шири
опори мирис мемле,
старац тоне
у загрљај земљи,
последњим дахом
изговара име,
име жене
која је далеко.
