Саша Мићковић
СОНЕТ О СРЕЋИ
.
Повешћу те кришом у пределе скрите,
од погледа људских, пакости и злобе.
Обрисаћу сузе твојим лицем слите,
и стргнути с груди непребол тескобе!
Бићеш сва у белом, несагледном сјају,
узавреле крви, срећног, певног срца.
И знаћу по твоме дубном уздисају,
да опору кору живота ти скрца!
Гледаћу те како лако левитираш,
и космичке искре низ образе збираш!…
Тада ће и туга већ постати мрва,
бићеш ванвремена и кристално чиста,
топлозрачје драга сред ока заблиста,
надвечни си одраз, лепост и крас прва!
Париз, 19. 02. 2015. 7:48 ч
У возу ка Meudon Val Fleury
.
ПАРИЗ
I
Бајковитост и сјајност булеваре закрасе,
дах стваралаштва вије, посвуда пена вина!
Нове се среће ткају, нека надања згасе,
Париз је мистерија – град опоја и сплина!
Монмартром музе везу колоритне таласе,
док Сеном пузи прва, мекана, трома тмина!
Париз, сведашан траје, точећи еликсире,
из сваке уметнине кап вечности извире!
II
Песници у Паризу – надахнути и врли,
сликари златобојни – кист шапће о дивоти!
Овде и свака бољка меким пипцима грли,
а живот плеше трансом, опчињен у лепоти!
Град где се ужурбано у сусрет срећи хрли,
и човек клања красној уметничкој чистоти!
Љубав се у Паризу еротиком размахне,
пожудно, страснозовно, ужитак све надахне!
Париз, 9. 11. 2014.
