Слободан Ж. Обрадовић – раб Божји, први пут рођен, без своје воље, Осмог дана Божијег стварања; а други пут – зачетком властите песничке самосвести. Својом вишегодишњом лирском праксом заступник је грешних смртника, оптужених, пред Страшним судом малобројних читалаца, за веће преступе, било према себи, било према ближњима. Или за разне мање повреде правилника животне игре. Од песникових најлепших лирских одбрана, којима је бранио грешне смртнике, дала би се сачинити комплетна песничка књига.
Огорчењe
.
После тог хорора ужаса и страве,
не питај ме, брате, зашто празне флаше,
уместо ловора, око моје главе,
круже као да ме црни ђаво јаше…
Гледао сам, брате, шта све људи раде
кад се избезуме од страха и гнева;
и како су срећни кад другог ојаде
док оштрица мржње из ока им сева…
Гледао сам, брате, шта све људи чине
кад погубе душе… Кад се рашчовече
у грешне снајпере, у бомбе, у мине…
Док поред њих река људске крви тече…
Гледао сам, брате, бол, и сузе жена,
за драгим бићима… Деце, мушкараца…
И слушао, згрожен, говоре дегена
и њакања разних ратних магараца…
Не питај ме зато ореол где ми је,
светачки ореол око главе свете;
ил` ловоров венац, какав Овидије
себи за живота, у слави, исплете…
У чему би, брате, била моја слава?…
Што сад, после свега што ми се догоди,
још је жива моја поштеђена глава
у новом, предратном миру?… И слободи?…
Носталгија
.
Тамо, где ме нема више,
где не живим данас ја,
у сећању, још мирише
плав јоргован, сунце сја…
Као оних давних дана
кад сам био луд и млад;
кад још није било рана,
бар оваквих… као сад…
Да л` Криваја, танковита,
кривудава, и сад зна,
док кривуда, Босном скита,
да кривудам, с њом, и ја?
Да л` још памти моје име
когод? (Или, макар, стих?)
Или су ме хладне зиме
раставиле баш од свих?…
Несрећници
.
На једном ћошку слепац вреба,
пружене руке, динар шкрти
да купи деци кору хлеба
и отме их из канџи смрти.
Крај контејнера клошар, гладан,
тражећи храну, рови смеће…
(Најчешће, ипак, нађе, јадан,
залогај који ни пас неће…)
Куд год да пођем, свуд ме чека
несрећник коме дати треба
бар чашу млека од свог млека,
ил` кору хлеба од свог хлеба…
Смртници
.
1.
Са лулом на срцу, с дуваном на души,
наш вољени супруг, отац, таст и дека
ПРОКОПИЈЕ ПУШИЋ
престо је да пуши
јуче, после ручка. – И во веки века…
До његове смрти богати смо били.
То тек сад видимо кад смо подмирили
трошкове сахране
и пали са коња – на најцрње гране.
У болу и тузи остају да пате
и за њим умиру, на кредит (на рате)
супруга Даница,`ћерка Оливера,
осми зет Божидар, мали унук Пера,
бројни пријатељи, комшије, родбина
и пудла Дафина…
2.
Данас је по века како ми не сија
од смрти мог деде
ПУШИЋ ПРОКОПИЈА
ни Сунце, ни Месец. Не прија ми `рана,
ни вода, ни ваздух… Да није дувана,
за шта би` се држо? – Е мој деда, деда…
Да живим без тебе и мени се не да!
После твог одласка отишла је бака…
Па отишо отац. Од мајке, из брака…
За баком пожури мајка Оливера…
И пудла Дафина… Ја, твој унук, Пера,
још отишо нисам; ал` ове јесени,
ко зна? Можда дуван преседне и мени…
