Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Poezija

10. Juna 2013.

Poezija Slobodanke Živković

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:
Slobodanka Živković

Slobodanka Živković

Slobodanka Živković je rođena 8. decembra 1951. godine u Aleksincu. Do sada je objavila četiri knjige poezije: Odzvon (1997.), Podrivanje tišine (2004.) Divlje reke (2007.), Dva vidika, (2010.). Zastupljena je u više časopisa i zbornika poezije na prostoru ex Jugoslavije i Poljske, u štampanom i elektronskom izdanju. Pesme su joj prevođene na poljski, engleski, italijanski i slovenački jezik. Nagrađivana za književno stvaralaštvo u oblasti poezije. Član je glumačkog ansambla Gradskog pozorišta u Aleksincu i voditelj Školice glume. Živi u Aleksincu.

 

RAVNODUŠNOST U POKUŠAJU

 

sanjate li i vi

kako ispod vrelog kamenja

pijete hladni vetar

kad sunce potone

plivate u jatu riba

na tački raspleta pišete pesmu

izležavate se nedeljom ujutro

debljaju vam kukovi

rastu brkovi…

 

sanjate li i vi

kako u mraku do grla

prolazi vek u kome je

smrt najveća svečanost

u kome glad careva caruje

a pečurke čekaju da

prerastu u zvonike…

 

sanjate li i vi

kako vaša prošlost zna o vama sve

iako je deo ogromne panike

i kako sa dna mrtve vode

na prstima dolazite do svog vremena

u tišini?

 

KRILATO SEME

 

Ispod površine naših gestova

na toplom i opasnom u reci naše krvi

opipljive kao andjeli ili psi

na zemlji pored naših nogu

igraju u zatvorenoj prostoriji našeg uma

u grozničavoj drhtavici   rađaju krilato seme

kao bludnice čeznu za drugim svetovima

milostinju od budućnosti prose u nadi

da će možda ona razumeti šta su značile

naše pesme.

 

USKI KRUG

 

Godinama sam čuvala

u kamenu svojih očiju

ljudsku stvarnost koju živim i sada.

Bila je to moja savršena celovitost

mogućnost da upotrebim sopstveni porok

po ugledu na cvet učim sama da slikam.

 

Ono što je od svega ostalo

što sada vidim kao neizbežan čin Boga

jeste pesma koja bira ove reči jer nema izbora

dok zao jezik dobro vreme govori

i opozvan je u uskom krugu još jedan dan.

 

U IME NACIJE

 

Ko je urekao

rođene za čuda

da počinju

gde su bili

po teoriji relativeta

i gravitacije

zbunjeni Prometeji

ateisti i vernici

sanjaju svet

na račun čovečnosti

u ime nacije.

 

PUTNIK

 

Nisam više putnik na drumu

Nego sam drum po kome prolaze

Gladni i siti.

 

Svi traže svoje izgubljene puteve

I od svega se plaše.

I da bi bili jedno,

Da bi u mraku videli duboko,

Svi zatvaraju po jedno oko.

 

Da ih prehranim, da ne poumiru,

Ignorišem ništavilo stvarnosti

I svima nudim Popinu Koru.

Po nevidelicama ih odvodim u grad

Tih, tih kao da je na umoru.

 

Ponekad i svoju senku među njima izgubim.

 

Obuzme me strah

Puteve povratka kako da utuvim

Pa nasumice izgovaram reči

Odbegle iz Kore,

Reči koje ne mogu izdržati

U zlatnom okovu pesme

Te se ponovo otvaraju nebesima

U starom svome liku:

Čujem poznati pseći udar

Udar zuba o zube

……………………..

Vidim

Vidim ne sanjam

Milosrdne slonove ubijaju

Zbog elizabetanskog kaveza za ptice

A mnogoobličja slute samo oni

Koji mogu da se raduju,

Kao deca, bez straha i požude.

 

Sve stvari najednom dobijaju oči.

 

I nema znanja koje me može isceliti.

Ni Lazara vaskrslih za vedrinu praskozorja.

Samo drum… širok i zvonak kao tuga,

Drum što ide sve dalje a ne odvodi nikuda.

 

 

“Nepotrebne istine” …

 

(Poezija – zanimljivi mesto u životu palanke ili “nepotrebna istina“?)

 

Ovako formulisano naslovno zapitivanje skoro do ivice potpune rezignacije, usmereno je na prokazano, ali i dalje zavodljivo područje uloge ili funkcije poezije uopšte, ne samo u provinciji, a koje pre i češće opseda pesnike negoli sve ostale koji postojanje stihova uzimaju kao jedan od nezanemarljivih momenata postojanja uopšte.

Kada se radi o književnosti, reč provincija je možda pomalo zastarela, jer u tzv. srpskoj provinciji žive i stvaraju danas važni pisci ovog jezika. Beograd jeste prestonica i književnog života, u njemu se sabira i prelama savremena srpska literatura, ali zavidan broj pesnika i pisaca stvara po malim mestima. A da li je poezija zanimljivo mesto u životu palanke ili ‘’nepotrebna istina’’?  Da li provincija haje za svoga pisca?

Neko je rekao da je provincija kao i revolucija: jede svoju decu. Male sredine spontano prihvataju samo one reči koje joj izgledaju valjane samo za spoljašnju upotrebu. Većinom ne pristaju na one druge reči, čiju bit one ne vide, za koje sumnjaju da mogu da ih obmanu u pogledu njihovih stvarnih moći i usvojenih vrednosti. Pesnik koji stvara u unutrašnjosti večni je stranac i među najbližima. Naoko, jednostavni i dobroćudni ljudi palanke, traže od njega da služi istome onom čemu i oni služe: spoljašnjem svetu; oni od pesnika zahtevaju ‘’korisnost’’.

Njihovu snenost često strese neočekivana brutalnost – krvavi uskličnik na kraju bezlične rečenice. Tada troma zbilja ogrezne u, kako reče Branko Miljković, “nepotrebne istine i oduševljena klanja”.  Nema ni nagoveštaja neke poetičke objave koja bi umesto postvarivanja isprovocirala nečiju čitalačku reakciju i vrednosni sud. Duh palanke je apsolutno veran svojoj zatvorenosti. Slaba je uteha što vas niko ne prisiljava da aplaudirate.

Odakle onda pesnikova potreba za izlaskom iz svog skrovišta, za izlaganjem, često, i kulturnom licemerju? Da li je to mazohizam sreće na putu do najveće slobode? Ili je to jedini način , da bi se mislilo, produbilo ono što zaslužuje da bude produbljeno, da bi se izašlo iz tišine koja podseća na tišinu iz pesme o Lorelaj kada je more progutalo i čamac i čoveka? Ili sve to proizilazi iz božanski utopijskog karaktera poezije koji je nagoni bez prestanka da za svoj nemušti govor pronađe reči razumljive spoljašnjem svetu, da protivreči stvarnosti, a da jedva to i sama nije?

“Oni koji koji zaista vole svoj rodni grad, koji su mu verni, i imaju srčanosti i strpljenja da ostanu na jednom mestu, na svom mestu, i onda kad sve goni čoveka da traži drugo, samo oni valjda, imaju ovakve divne i svečane trenutke kao velike nagrade za svoju istrajnost i odanost, u tim trnucima njihov život odjednom se preobražava i biva raskošan, bogat i zanosno lep“, zapisao je u Znakovima pored puta Ivo Andrić, i ja verujem, da se baš iz te i takve sudbine pesnika i poezije istovremeno javljaju i nemir duha i neobjašnjiva potreba za individualnošću, čije su sadašnje književne pojave direktni odraz, bilo da se skromnim glasom javljaju iz udaljene palanke ili vrcaju u plamenim jezicima iz centra vatre. Jer poezija je jedna. Ona je ta koja okončava  izolovanost, ona je ta koja će i iz nesavršenog jezika iznova uzleteti poput olakšane radosti, kao ptica iz gomilice prašine, probuđenih čula za sve lepote i draži, radosti i tuge udaljene varošice.

I dok se iza brda valja svetski haos, buka i bes, disonantna zbrka ideja, za poeziju, za sve nas, neminovno će doći bolji dani, jer, citiraću Vilijama Batlera Jejtsa:

 

‘’Naši gradovi su kopirani fragmenti iz naših grudi;

I Vaviloni u svakom čoveku nastoje da odraze

Veličinu njegovog vavilonskog srca.’’

 

Na nama je da doplićemo i naplićemo okvire u koje se mogu umetnuti još mnoga vremena i ljudi, kako bismo putevima bliskim pomerili granice postojanja neprimetno. Skeptici će možda reći da to nema značaja u sadašnjem nevremenu, gubeći iz vida da je poezija cilj koji je u dobroti Boga, a mi nemamo pravo da bilo o čemu ispitujemo Stvoritelja, uprkos činjenici da se  istina koja je sadržana u njoj često smatra nepotrebnom istinom.

Ali, ne treba brinuti! Ionako je u poeziji najvažnija stvar baš – poezija.

 

 Slobodanka Živković, Aleksinac

Istaknuta slika: Foto: Muzafer Luboder, Rožaje



About the Author

Redakcija
Redakcija





Konkursi regiona
 
 

 

Said Šteta: Zvijezdo na jastuku (La stella sul cuscino)

Said Šteta   ZVIJEZDO NA JASTUKU   Kako si lijepa na mome jastuku zvijezdo što plavom nebu neumorno bježiš pa odozgo gledaš mene dolje mala Svu noć sam  eto milovao ruku od zlatnog praha, ma da se naježiš ča...
by Redakcija
0

 
 

Dvije pjesme Dženane Uščuplić Zukić

Dženana Uščuplić Zukić   Zemlja   Zemlju nam niko ne može oteti. Zemlja je naša šta god da iznikne, srebro ili požutjelo klasje.   Crvenom i plodnom punimo naše utrobe, pod zeleno pruće mrvimo naše kosti....
by Redakcija
0

 
 

Edib Šaljić pjesmom čestitao 20. novembar – Dan Sandžaka

Edib Šaljić  . SANDŽAČKA DOVA . Dok mjesec obasjava brda gola, budan izlazim u susret zori, jutros je rano duša moja, čula zemlju kako zbori. . Zaustavih dah da zemlju čujem bolje, i zaista čuh riječi tople i meke, al...
by Redakcija
0

 

 

Jelene Kovačev: Živa sam

Jelena Kovačev     ŽIVA SAM   Živa sam I još uvijek hoću da maštam Osjetim miris vode I miris neba Ja ne znam šta je mržnja I dalje bestidno praštam Stidnim lažima Sloboda mi kao vazduh treba U meni se ...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Poezija Deana Plazonića

Dean Plazonić   ZABORAV . Prošetati ću se jutrom Korak po korak Ulicom našeg sjećanja Između perivoja Čežnje i prkosa Potražiti ću tebe Na raskrižju svitanja Što dijeli ravnodušnost od zaborava Stajati ću sam...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona

0 Comments


Be the first to comment!


Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *


Konkursi regiona