M U D R O L I J E
.
Ludo srce ludo bije,
ruka piše mudrolije,
reči kao čarolije,
žubor vodom što se pije,
popijte je
i recite mudro li je.
Mudro liju
mudrolije.
.
Bogat nije onaj ko ima zlatnike,
pa im oči tim bogatstvom sjaje,
već ko voli druge, ceni i poštuje
i od sebe drugima šta daje.
.
Mir i zadoviljstvo u duši svojoj
najbolje je carstvo,
srećan je onaj ko ima to najveće
i najsigurnije bogatstvo.
.
Često je spoljašnost čoveka
koji nam se dopada,
u raskoraku sa njegovim karakterom
koji se raspada.
.
Čovek bez slobode što je uze sila
isto što i soko bez svojijeh krila.
.
Svakim novim dankom
i tim novim sutra,
mladost i lepota,
u svakome od nas
povlači se iznutra.
.
ON nije neko o kome istorija treba da piše,
ON je vreme doneto te će vreme i da ga obriše.
.
Ko noću radi, taj danju drema,
ko danju drema starost mu se bolesna sprema.
.
Terati nekog na silu da uči, čita i piše,
isto je što i terati mrtvoga čoveka da opet prodiše.
.
Još kao, reklo bi se ne mladić već deran,
bio sam, ostao i zauvek biću pesmama veran.
.
Šta to ruži može da dotuži,
kada je uzberu na grob da se opruži.
.
Kad se ruže najviše vesele,
kad se beru da zakite venčanice bele.
.
Često hitam noću u svoju samoću,
tek tu sve mogu što želim i hoću.
.
Može li šta crnje i gore pesnika da snađe,
kad u lepoti dana i prirode, ostane nem pa ni rečcu da nađe.
.
Na licu nam život piše pa se na njem vidi sva ljudska lepota,
duboko u srcu, samo srce a i duša pišu liniju života.
.
Harmonika kad zasvira i još lepšim glasom mi zapoju,
tad zapevam i ja, u tom dertu omeračim dušu moju.
.
Praveći stazu svoga života kao puž u zelenome gaju,
Bog me je darivao svetlosnom ljubavlju u svom punom sjaju.
.
Pesnik svoje pesme može pisati samo olovkom, ničim više,
dva u jedan su oni, olovka i čovek pesmu srcem piše.
.
Starost koju voljno, sa zebnjom i strepnjom čekamo,
kada dođe oteraće mladost i zdravlje da odu nekamo.
.
Čovek treba stalno da ima na umu čistoću i zdravlje,
a još više čistotu i zdravlje uma.
.
Iz neobjavljene knjige “Čovek o čoveku i još ponešto ili razne misli i kučine”
Sveta Živojina Cakić (1957) nije napisao do sada nijedan roman,već je stvarao stihove priče i pričice. Takođe do sada nije imao nikakvog uspeha u svetu i svetskoj književnosti.Oko njega se nije okupljala niti se okuplja srpska književna elita a još manje i nikako evropska i svetska.Oni koji su čitali njegove radove, pružili bi mu ruku ili bi mu dodelili po koju plaketu i plaketicu u znak priznanja i čestitanja za napisana mu dela. Živi i neradi u malenom ali prelepom gradiću Paraćinu, otac je dvoje odraslih sinova i oženjen ženom iz svojih pesama. Nekada je radio i radio i sve što je zaradio odnelo mu je ovo tranziciono vreme, i najzad izgleda da je samo stvorio porodicu i svoje pesme i pričice, i još uvek se dobro razumeju.E-mail: cateks.sveta@gmail.com
