Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Poezija

16. Oktobra 2018.
 

Poezija Žakline Mančić

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Žaklina Mančić

 

More

 

Pred osvit zore,

nemirno more.

Posmatram talase.

Nervozno kvase

krotko kamenje.

Lupaju o stenje,

ritmicno, ljuto.

Daleko, napucini,

Sunce se, čini,

trudi da probije oblak.

Nejak, izmučen zrak,

Ne pali svetlo jutra.

Možda će svanuti – sutra.

 

***

 

Sad mi je potrebna pesma ptica,

Negde daleko, u divljini.

I plavo nebo, što zračkom sunca

Ljulja oblačak, na visini.

Ničija ruka, ničije rame,

Ničije crte lica…

Ja sada vidam sopstvene rane.

Da, ja sam kukavica.

Sad želim samo da klasje talasa

I šumi tiho, k’o more.

I tromu reku, što se belasa…

Moje usne sad ćute, ne govore.

Utehu neću, očajna nisam,

Samo sam umorna, mnogo.

Sve je to život, o znam, znam…

Možda sam sudila strogo.

 

Nisam ja…

 

Nisam ja satkana samo od finih struna,

onih što trepere sitno i lako se ruše,

mnogo je grublja armatura moje duše,

nije ona uvek i samo meka, k’o vuna.

 

Ne, nisam ja satkana samo od finih struna,

koliko puta padnem, toliko i ustanem,

nikada ali baš nikada ne posustanem,

spoj sam ja čudan svile, čelika i baršuna.

 

Ne ruše me čak ni silni, grozni orkani,

što duvaju iz mračnog očaja tuđih duša.

Moje ih srce prigrli, uteši, sasluša

muku koja bi da me, avaj, potom sahrani…

 

Al’ ja se ne dam, sažaljenjem krenem dalje,

iako, priznajem, ostanene gde delić srca;

no, ono i dalje, tako okrnjeno, felerično, kuca,

i nastavlja da, uprkos svemu, ljubav šalje.

 

I uvek praštam, čak i kad sam ja ona

povređena, koja zapravo, oprost treba,

nevažno je to, svi smo mi delić neba

a jedino ono savršeno zna –

kakvi su ostali a kakva sam – ja.

 

Stara kuća

 

Na kraju ulice samuje velika stara kuća.

Tužni su prozori njeni, niz njih se slivaju suze.

To pada kiša, reći ćete, ali ja znam da niko ne kuca

na stara vrata, što bolno ih stežu zarđale reze.

 

Na kraju ulice samuje velika starakuća.

Na mahovinom obraslom balkonu odavno niko ne čeka

goste da dođu, nit` u kaminu vatra svetluca;

sa starog krova otpala, leži na travi po koja opeka.

 

Na kraju ulice samuje velika stara kuća.

To kuća je mog detinjstva i moje mladosti rane.

Odavno su stanare odnele godine il` gradska bespuća.

U krevete njene niko ne leže i niko ne ustaje kad svane.

 

Na kraju ulice samuje velika stara kuća.

U suton ona ne bljesne, u zoru odžak ne dimi,

s proleća odavno nema u pustoj bašti cveća,

nit` koraka po snegu na dvorištu, zimi.

 

Na kraju ulice samuje velika stara kuća.

Često mi u sećanje dođe, baš kao ovog dana.

Zadrhti srce, iznedri želju da radost svanuća

u njoj osetim barem još jednom, odmorna i nasmejana.

 

 

Zapis

 

Po tvojoj se krošnji vijaju prohujali vekovi,

pred tobom zastaju i orotrupaju svatovi,

kad po mladu krenu da je mladoženji vode.

Pod tobom se ljudi bratime, familije orode,

i povorke stanu kad pokojnog na počinak prate.

U tvoju hladovinu umorni putnici svrate,

da se odmore pre nego put svoj nastave.

Pod tobom o praznicima lepršaju zastave

i telali stanu da seoska zbivanja najave.

Leti oko tebe litija ophodi ili u ritama igraju dodole;

svak’ na svoj način; za sreću, zdravlje i kišu Boga mole.

Zimi prkosiš vetru i snegu što lomi prastare grane,

u duplji staroj utočište nađu promrzle senice i vrane.

Na poznatu hrapavu koru uvek se oslonim i sama,

kad u zavičaj dođem. Pređem po njoj nežno rukama,

obgrlim stameno stablo, natopljeno snagom predaka

od koje i sama postajem čvrsća, upornija, jaka.

Poljubim urezan krst pre nego što dalje krenem,

znajući da će, jednog dana, kad ovaj životo krenem,

kad prestane sve što me sada žulja i boli, da pritišće

i moja duša svojim dahom mrsiti, tvoje krošnje, lišće.

 

 

Dr Žaklina Mančić, doktor elektrotehničkih nauka, rođena je u Aleksincu, živi u Žitkovcu i radi u Nišu na Elektronskom fakultetu. Piše ljubavnu, rodoljubivu, duhovnu, misaonu i poeziju  na dijalektu. Dobitnik je velikog broja nagrada za poeziju i prozu. Najznačajnija je nagrada žirija u Italiji na konkursu „Caserta¨ 2017, kao i II nagrada za pesmu o majci Svetog Save, na konkursu pod pokroviteljstvom Srpske Kraljevske Akademije Nauka i Umetnosti 2018. godine kao i nagrade „Slovo hvale i zahvale“ i „Reč baštine“ ( trostruki nosilac) za poeziju na dijalektu.Takođe je nosilac I nagrade za ljubavnu poemu „Sergej“ KK Sirin iz Beograda. Zastupljena je na velikom broju internet portala, časopisa, zbornika, antologija poezije na dijalektu i savremene srpske poezije



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Kudret Bulbul: Kongres evropskih muslimanskih intelektualaca

Analiza dekana Fakulteta političkih nauka na univerzitetu Yildirim Beyazit, prof.dr. Kudreta Bulbula Prošle sedmice smo govorili po pitanju „evropskog islama“ i ove sedmice ćemo nastaviti da govorimo o ovoj temi. Govoril...
by Redakcija
 

 
 

Dr Suada A. Džogović: Ekonomski rast Turske – izazov za integraciju u EU (III dio)

Redakcija časopisa i portala Avlija u prethodna dva nastavaka objavila je djelove iz knjige ”Ekonomski rast Turske – izazovi za integraciju u EU” dr Suade A. Džogović, a slijedi Zaključak iz knjige:  ...
by Redakcija
 

 
 

Prvi roman autorke Zorane Manić

Prikaz romana-univerzuma „Igra beskonačne zakrivljenosti“   Prvi roman autorke Zorane Manić intrigira već svojim naslovom, a nastavlja i samom sadržinom. Implicitno i eksplicitno se najavljuju novi delovi romana koji b...
by Redakcija
 

 

 

Tri pjesme Mehmeda Meše Delića

Mehmed Meša Delić     U avliji   Baglama škripi i vjetar vija procvjetale grane jorgovana i dalje uskače u sokak po prašnjavoj kaldrmi.   Klepet lavora nanule razbacane kroz demire glede oči garave. &n...
by Redakcija
 

 
 

Poezija Franja Matanovića

Franjo Matanović   ODRAZ DANAŠNJICE   gledam današnjicu i pomalo mislim o razlikama od vremena Da Vincija i Mona Lise i onog mračnog srednjeg vijeka kada se u prvi plan iznosilo lice odraz duše na svjetlo se pozivalo...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona