Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Poezija

25. Januara 2015.
 

Tri pjesme Marije Milenković

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

Марија – Маца Миленковић

 

 

 

 

 

 

Помоли се Господу и звездама

 

Остани заувек моја тајна која ће уместо мене увек да сја.

Свака ће ти звезда која је слушала мој самотни шапат

вазда одговор дати: да је моја љубав јача  од  свега

и посве тихо док спавам, шапни ми колико си ме љубио,

јер и ја сам као и сви само жедно овоземаљско биће,

и ја сам само пролазник кроз Млечни пут.

Биће, које је жељно да му зора у твом наручју свиће;

ја сам само једна залутала душа, једна од многих,

оних који су без страха волели и као звезда засјали

и само у једном трену болом скрхани  нестали.

По невремену сам ишла ивицом живота и смрти,

само да бих тебе срела и руку ти дотакла;

само да бих твоје усне на трен пољубила и осетила,

а онда бих побегла и свијена у скуте моје туге

читаву ноћ бих уместо тебе  постељу гужвала.

А сада, када смо нас двоје постали прошлост,

да бих осетила твоју топлину и да бих те поново срела,

врх прста само да ти дотакнем и пољубим,

да ми те на пут нанесу, молим се иконама и свим свецима…

Тајно моја, само понекад погледај у небо и сети ме се

тамо негде ја плешем, плешем, душо моја, и чекам те.

Не тражим ништа друго, о,  моја непреболна туго,

не тражим од тебе ништа друго, осим понекад -погледај у небо…

Као што смо загрљени и задихани гледали нас двоје,

помоли се Господу и звездама као што се и ја молим,

да нас макар само још једном, само још једном у једно споје.

Зарад љубави, једна сам од многих који се смрти не боје.

Тајно моја- хоћу да још једном све моје буде опет твоје…

 

 

 

 

Шапућем с морским таласима

 

Мој видик је уперен у море. Слушам његово шаптање.

Ту сам где валови додирују љубав и жудњу,

додирују моје рањено срце и моју скривену тугу,

док ми ветар грабежљиво мрси косу уместо твојих руку.

Ту сам, душо моја, где се валови с гребенима туку,

где су море и облаци постали једно.

Ту сам где усамљени облак у загрљају валова спава.

Загрлио је и мене, чува моје мисли од заборава.

Остали смо сами, један сунчев осмех и ја.

Постали смо сапутници, усамљени стари знанци.

У сутон се сваког дана срећемо нас двоје, слуша моје шаптање,

јер немам коме другом рећи, нико не чује моје јецање.

Нико осим њега не види како рукама сузе бришем

кајем се за све, кајем се што сам те одбацила,

што нисам храбро с тобом руке с твојим уплела,

што сам се о први камен моје несрећне љубави спотакла.

Кајем се, али осим ветра и морских таласа нико не чује моје молитве.

Можда би ми и опростио, можда би?

Када би све моје мисли знао, када би некако до тебе стигле…

Једино моје, ја сам ту на обали мора и с таласима причам,

а шта да им кажем а да их не слажем да сам ја крива.

А ти- сети се свих наших ноћи док су нам се тела лелујала…

Опијени од љубави гледали смо сенке на зидовима.

Како да живим а да не видим поново нас?

Како да наставим да дишем ако поново не чујем твој глас?

Научи ме да преживим, да се животу и даље дивим без тебе.

Нико не зна да ми је свака долазећа ноћ  тешко бреме.

Научи ме, јаучем, али осим таласа нико ме више не чује…

 

 

 

 

У  душама смо наивне и неутешне химере

 

На почетку наших  овоземаљских путовања

сви смо срећни и мислимо далеко је крај.

Све се около нас окреће, сунце, месец, дрвеће…

У нама се чују гласови среће, чини нам се све нам је рај.

 

Растемо, плачемо, ломимо се, савијамо се.

Ко врбова кора од зиме невини и недозрели пуцамо.

 

У нашим душама смо наивне и неутешне химере.

Ухваћени у огледало стрепње, безнађа  и времена,

мрежа нас вуче по неписаним правилима ограничења.

Ко два зелена листа спајамо се, дрхтимо, надамо се…

 

Мислимо да имамо времена када ће да се живи,

како ће наше срце дуго некоме с љубављу да се диви.

 

Надамо се да је све около нас вечно и безгрешно.

И док се окренемо време нам је неприметно утекло.

Као вода из руку нам је склизнуло- просто је нестало.

Остаде уздах стварне  спознаје што пара нам душу и небо.

 

Као латица цвета смо коју однесе свако пролеће.

Прва олуја туге почиње да нас развејава,с нама се надмеће.

 

Док се осврнемо, ево, дошло је опет ново пролеће.

И тако из дана у дан, док нам не побегне и последњи сан.

Остајемо заувек ухваћени у одразу огледала наших сенки.

Уморно посматрамо сени наших погледа, наша изгубљена лица.

 

Долази нам доба јесени, а с њим и мудрост наше старости.

Преварени смо – у тражењу побегло нам је време младости.

 

Док смо одрастали, маштали смо и чекали пролеће.

Тада би у нама све оживело, све успавано будило се…

Није било тешко заварати наивне душе.

Патили смо и постајали неутешне химере.



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Jelene Kovačev: Živa sam

Jelena Kovačev     ŽIVA SAM   Živa sam I još uvijek hoću da maštam Osjetim miris vode I miris neba Ja ne znam šta je mržnja I dalje bestidno praštam Stidnim lažima Sloboda mi kao vazduh treba U meni se ...
by Redakcija
0

 
 

Poezija Deana Plazonića

Dean Plazonić   ZABORAV . Prošetati ću se jutrom Korak po korak Ulicom našeg sjećanja Između perivoja Čežnje i prkosa Potražiti ću tebe Na raskrižju svitanja Što dijeli ravnodušnost od zaborava Stajati ću sam...
by Redakcija
0

 
 

Remza Lagarija: Tvoja prisutnost

Među 100 pjesama u Antologiji poezije 2020. štampanoj u Edmontonu, u Kanadi, nalazi se i pjesama „TVOJA PRISUTNOST“ koja je prevedena na engleski jezik pod naslovom “YOUR PRESENCE”   Remza Lagarija  ...
by Redakcija
0

 

 

Poezija Biljane Stanisavljević

Биљана Станисављевић рођена је у Параћину 1967. године. Школовала се у Параћину и Београду. По занимању спикер-водитељ, у нови...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Milica Momčilović: Tvog srca kamen

Milica Momčilović   TVOG SRCA KAMEN Katarini Džonson . Naelektrisana tvojom pojavom i stasom Svakog časa čekam život da ti predam Kidaš udove drskim pogledom i glasom Sečeš moje nade dok te bolno gledam . I Betove...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona