Milan Vučković
***
Na papiru je teško ovo osećanje razapeti
što se više trudim, to su mi dalji rubovi
samo je slobodno i svoje, kada je u oblacima i leti
to samo ne mogu zameniti o tome mnogi snovi
Utvrđenje samoće građeno teškim stubovima
nestaje poput Pompeje od lave te nežnosti
od vulkana, vatre trenutka i večnosti dima
samo da je ljubav ta, deo životne neizbežnosti
***
Hodam već satima, sve više miriše ulica
zaboravljena sećanja na bis vraća
Pogled hrli daljinama, dok promiču senke bez lica
Prvi mrak je utihnuo, čak i šapat se ne vraća
Na mokrom trotoaru opalo lišće skriva tragove
tvojih gracioznih i mojih pijanih nesigurnih
a džepovi stari, pocepani, ne zadržavaju snove
oticaće, sve dok ih noć ne otpeva, tvoj poslednji stih
***
Nad astalom ruke paorske su skrštene
Nad sudbinom miris dunje sa ormara
U oronuloj duši zasmrdeće nekrštene
kad istrule od promašenog života dara
Vodi ljubav sa rakijom u čašici od kristala
a onda cepa vezenu postelju u tim noćima
devojačku spremu na koju je prašina pala
zameniće pokrov zaborava, koji od nje ima
Istaknuta slika: Milan Vučković, Sremska Mitrovica, Srbija
